Ljudi s olovkama

Mina R: Postoje stvari koje krijemo od drugih žena, a ne bi trebalo

“Kako je super Janko, baš mi je drago zbog vas!” “Blago vama, kad bih ja konačno mogla da nađem nekog.” Redom pričale su drugarice, a ja sam se smejala. Ha, da, blago nama stvarno. “‘Ajmo po još jedno, pa idemo…

Ljudi s olovkama

“Kako je super Janko, baš mi je drago zbog vas!”

“Blago vama, kad bih ja konačno mogla da nađem nekog.”

Redom pričale su drugarice, a ja sam se smejala. Ha, da, blago nama stvarno.

“‘Ajmo po još jedno, pa idemo kući”, rekla sam i nastavile smo u istom ritmu. Do jutra. Znala sam da je svejedno. Kad god da odem u naš stan, tamo me niko neće čekati.

Postoje stvari koje krijemo od drugih žena. Čak i od drugarica jer nas je sramota. Ovo je bila jedna od tih.

Pre nego što sam doživela ljubav, mislila sam da mene niko neće moći da pokoleba.

Niko neće rukovoditi mojim životom.

Ni zbog čega se neću menjati. Niko me neće maltretirati.

Uvek sam bila ljuta na žene koje ostaju uz svoje grube (mislila sam jadne) muškarce. Mrzela sam ih što im dopuštaju da im rade sve to: naređuju, viču, mlate.

A onda sam postala jedna od njih.

Naravno, to nisam odmah shvatila.

Svaki dan bio nam je isti. Sad kad zatvorim oči, kunem se mogu celu sliku da prizovem.

Ujutro bismo osvanuli zajedno. Ustajem, kuva mi kafu. On je ne pije. Iznimno je pažljiv i to tako volim.

– Da li si toliko retardirana – breca se jer mi je hleb pao na pod. Strana dole, marmelada.

Progutam knedlu, sve je ok.

Takav je. Nije se naspavao. Mora da je imao burnu noć.

“Hoćeš da idemo do grada, lep je dan?” pitam kad sednemo uvaljeni u kauč.

“Što bismo išli do grada? Nemam para. Mrzi me. Idi sama.”

A napolju sija, 25 stepeni vrišti da izađeš i prigrliš ih i da sedneš pod bilo koje drvo i da upijaš, upijaš mir.

“Pre pet, šest godina kad smo se upoznali, park nam je bio omiljeno mesto.”

Spominjem to i ko mi je kriv.

– E ne smaraj. Neću da idem – odbrusi, a ja sednem i smrdim.

Što ne odreaguješ, udariš ga, uzvratiš bilo kako?! E lako je to sada pitati. Ali tada, ja imam 24 godine i ne znam da sam žrtva psihičkog zlostavljanja. Mene mama nije učila da i to može da se desi.

Ustanem i odem sama do grada. Uplakana, razume se.

Kasnije tog dana, svi smo na okupu. Tu su mu roditelji, mlađi brat. Ručamo.

Nož mi skliza niz meso i secnem svoj prst.

– Kako si nesposobna – jedva dočekuje da nas sve podseti.

Svi se pravimo da ne čujemo i da ne vidimo zasuzene oči.

Okolina je zapravo kao jastuk. Upija sve udarce, ali se pravi kao da ni sa čim nema dodira. To je njihova svađa što da se mešamo?

Uvek sam glupa ja koja se bunim.

Vidi kako vam je lepo zajedno.

A on, on je samo nervozan, pukla mu je guma, izgubio je posao ili je radio ceo dan.

Što si sad navalila, pa jadan on. Ej!

Najgore u takvoj situaciji je što te psihički ubica toliko vešto uvlači u svoj svet – da, pa uzme – da ti nikad ne primetiš da si upala u vrtlog. U tvojoj glavi sve je sjajno, a loša osećanja su uvek potisnuta, Zašto? Zato što je to ljubav i ti si sigurna da je to tako.

Šta je osnovni problem? Žena kao žena zna, muškarac ne sme da je udari. Taj je tolika kretenčina da ga ne želiš pored sebe ni u autobusu, a kamoli u krevetu. Ali ne zna svaka žena, još gore ne zna svaka devojka, svaka tinejdžerka da su psihički udarci toliko niski i duboki da zarastaju godinama. Modrice možda i prolaze, ali duša se ne oporavlja tako lako.

Uvek sam mislila da su za vezu potrebne ljubav i tolerancija. Zato sam olako i prihvatila da na društvenim mrežama nemamo nikakvih dodirnih tačaka. Išli smo odvojeno i na more. Što se mene ticalo, mislila sam nema šta da se krije i šta da se rizikuje. Ej, pa volimo se.

A onda sam otkrila ljubavno pismo.

– Ali ja u ovom ljubavnom pismu ništa ne razumem, ko se kome vraća, ko koga voli? Šta god – pitam te i opečem se.

– To nije moje, ne znam šta je to. Gde si to našla?

– Evo ovde, u fioci gde su nam slike, svašta, pa ko bi to stavio tu.

– Ne znam, sigurno su moji zaboravili.

– Jesi li siguran da nećeš da mi kažeš šta je?

– E, odjebi.

Jasno.

“Da li si toliko glupa da misliš da bih imao ljubavno pismo?!”

Nisam.

Ako ćemo iskreno, ovo nije bio poslednji put. Nije bila crta koju sam povukla, ništa se tada nije prelilo. Nema toga što ne može da stane pod tepih. Sve može da se proguta.  Morala sam da mu verujem.

Do oltara koji nam je zacrtao

A ja nikad nisam želela brak. Dugo nisam bila sigurna ni želim li decu.

U tim planovima koje je on izmaštao, nije bilo mog zaposlenja. Imaćemo dovoljno da živimo od njegove plate. (Jednog dana, naravno, do tada smo živeli od moje).

A onda mi je samo došlo iz dubine duše. Da, želim dete. Ne sada, ali za pet, 10 godina, želim novo biće na ovom svetu koje nosi… Čije gene?

Njegove? Da viče na žene, da bude lenj? Kako će on uopšte da ga vaspitava kad ne može sebe da sagleda realno. Ko će da ga pomazi kad zaplače, da ga zagrli kad se uplaši, da ga nuna nežno, mazno, brižno.

Zar on? Takav.

Fak.

Ovo je kraj.

***

Nikad se više nismo videli. Osim jednom u prolazu. On je bio sa devojkom iz pisma. Ja sa čovekom za koga bih život dala.

Nismo se pogledali.

Ostalo su sitnice.

Postoje stvari koje krijemo od drugih žena. Čak i od drugarica jer nas je sramota.

Ja to više ne radim.

Od tada svakoj ženi koju volim svakog dana govorim: nisi rođena da trpiš!

Ali će uvek postojati i hraniti se tuđom poniznosti i strahom.

Preseci dok te ne ubije.

Nisi. Ti. Kriva.

 

O autoru: Mina R. piše o deci i za decu, ali ponekad se osvrne i na majke. Tek toliko dok čeka da i ona postane jedna od njih. Majka, a večito dete. Tekstove čuva dok ne skupi hrabrost i podeli ih sa maštovitim klincima i velikom decom.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije