Tanana: Priča koja sledi zahteva da se držimo pogledom i da poteče…

Srcu mi prirastao.

Priča koja sledi zahteva da se držimo pogledom i da poteče…

Ko zna koliko bi morala čekati? Nedpopustivo dugo, jer i jedan dan je dugo.

I vreme za kajanje je uvek dugo. Ne želim ga i ne treba mi , zato ti pričam sada.

Puno toga je prošlo kroz moj život, zapljuskivalo me i od njega napravilo najlepši reljef razuđene obale.

Ni dovoljno papira, ni mastila da se opriča u jednom pismu i jednoj priči.

Od svega, to sam samo ja.

Sigurna u to da imaš oči za mene, dodajem sitnice koje mogu biti od pomoći.

Kada su protutnjali svi orkani, tajfuni i cunamiji, ostalo je ovo od mene.

Možda sam se tek sada primakla svojoj suštini u pronalaženju sebe.

Kada je ugasla neobuzdana strast, eksplozivnost i mladalačka tvrdoglavost da popijem okeane, nekako završih ovde.

I kako ništa nije slučajno iz dubokog nezadovoljstva zbog toga, iz beznadežne hibernacije, probudio si me, ti takav, sobom takvim.

Sasvim voljno predadoh ti se u uverenju da moju prirodu možeš primiti kao nešto poznato. Zato se i pustih, bez zadrške , bez kalkulacije i ziherašenja.

Sve ono što su ljudi, što im se događa i što čine, mogu da razumem.

Mogu da se šalim na svoj račun, to mi je ulaznica da radim i na račun drugih, da sve posmatram s vedrije strane , da plačem zbog poniženih, uvređenih i od lepote. . .

Da se radujem svemu, prigrlim prijatelje, da dam ljubav i da je primam na način na koji mi se pruža.

Pričam ti ovo, iz ovih mojih cipela u kojima sam suverena, bez kompleksa prošlih života, bez bojazni i straha. Pričam ti o sebi ako ti zatreba da sasvim jasno znaš šta ćeš s tim.

Moj život je odredio momenat kada sam rođena, baš taj momenat, kada me je babica okupala i poljubila, pre mame, zbog mojih široko otvorenih očiju , crnih trepavica i obrva odrasle devojčice.  I bljesak beskrajne sreće moga oca zato što je dobio baš mene.

Već za pet godina, svemirske ljubavi, kada se raspao čitav moj svet satkan od najlepših niti, samo nekoliko meseci posle slivanja mojih suza niz  leđa svilenog prsluka  odela moga oca, kada me je pitao –“ šta ćeš ako ti tata umre”, odlučila sam da odrastem.

Pišem ti ove nepotrebne detalje  razumevanja radi, ako ti ikada zatreba.

Ovde sam došla po mir.

Ovo, ovde, koje nikada nisam volela je trebalo da mi donese mir.  Apsurd življenja.

Već osam godina sam tu odbijajući da udahnem, vegetiram .

Sve ispričano je uvertira u samo jedno, divno je što smo se sreli.

Ako želimo i možemo da se prigrlimo, onako suštinski ljudski, onda uđimo u to, negujmo, naučimo da se gledamo, držimo za ruke i ispijemo iz čaše kada počne da se preliva.

Najlepše u našoj zrelosti je što nam ne treba ništa osim nas samih.

Ako ti je ovo previše, uvek možeš da zgužvaš, baciš u smeće, zaboraviš . . .

Epilog

Moja si u meni, ponekad češće nego sam i svoj.

Pomešan sa tobom, ja sam onda ceo.

Kada sasvim nestanem i prelijem se u tebe , vraćam se sebi i delim na dvoje, nas dvoje!