Znamo je kao pjevačicu benda Fandango, pozorišnu rediteljku, blogerku, tviterašicu. Staša Koprivica je osoba koju ne možete svesti samo na jednu ulogu u životu, čak ni da se svojski potrudite. Za Lolu se prisjeća nastupa sa svojim bendom, “rata” koji je…
Znamo je kao pjevačicu benda Fandango, pozorišnu rediteljku, blogerku, tviterašicu. Staša Koprivica je osoba koju ne možete svesti samo na jednu ulogu u životu, čak ni da se svojski potrudite. Za Lolu se prisjeća nastupa sa svojim bendom, “rata” koji je vodila sa žirijem Demofesta, te predrasudama na koje je nailazila tokom rada.
Šta si naučila tokom pjevanja u bendu Fandango? Nedostaje li ti?
Četiri godine svirke sa Fandangom je učinilo mnogo za mene. Upoznala sam bolje sebe, svoje glasovne mogućnosti, svoje izvođačke kapacitete, svoje diplomatske sposobnosti, zemlju u kojoj živim i mnoge njene gradove. Redovni koncerti i putovanja sa bendom te ojačaju, očvrsnu i pruže predivne uspomene. Često mi to fali, potrudiću se da se vratim svirkama čim redovne obaveze dozvole.
Zanimljivo je da je Fandango čisto ženski bend. Jesi li osjetila neku vrstu diskriminacije ili predrasuda na osnovu toga, u poređenju na muškim bendovima?
Diskriminacije je, naravno, bilo, manje od onog koliko biste očekivali, ali više nego dovoljno. Prvo su mislili da ćemo da se raspadnemo posle nedelju dana jer žene ne umeju da se dogovore i rade zajedno. Onda su mislili da nećemo moći da sviramo malo “tvrđe” stvari jer smo “devojčice”. Nakon toga su mislili da nećemo umeti da sastavimo nijednu autorsku pesmu, a kamoli 10 koliko imamo. Protiv takve diskriminacije se boriš isključivo posvećenim radom i osmehom, pa ljudi promene mišljenje.
Kakve utiske nosiš sa Demofesta i da li biste se ponovo prijavile, da niste prestale sa radom?
Demofest je bio jedna ludačka avantura u svakom smislu. Što se tiče organizacije i programa festivala, zaista smo uživale. Ratovale smo sa žirijem od prvog momenta, pa nije ni čudo da smo ispale već posle polufinala. Da smo nastavile sa radom, veliko je pitanje da li bismo opet otišle na Demofest u svojstvu takmičara, pre svega zato što mislim da bismo verovatno imale i album iza sebe. Barem se nadam da bi bilo tako.
Ove godine se vraćaš na Demofest, ali u nešto drugačijoj ulozi. Možeš li nam otkriti dio onoga što nas čeka na okruglom stolu „Žene u umjetnosti“? Koja su tvoja očekivanja i o čemu ćeš govoriti?
Tema ovog okruglog stola je izuzetno zanimljiva i veoma široka, pa nisam sigurna da mogu u jednom odgovoru da obuhvatim sve ono čega ćemo se dotaći. Ipak, lično bih volela da se u nekom trenutku fokusiram na pitanje žena i njihovih izbora žanrova u dramskoj i muzičkoj umetnosti – to je oblast gde se često dešava rodna diskriminacija čak i onda kad se ne dovodi u pitanje sposobnost i talenat umetnica.
Jesu li žene zaista diskriminisane u umjetnosti?
Žene nisu diskriminisane, ali im se često nameću uloge i žanrovi koje ih kao autorke nužno ne inspirišu, a očekuju se od njih zbog toga što su – žene.
Na koju svoju predstavu si posebno ponosna?
Trenutno sam najviše ponosna na “Hotel 88” jer smo ekipa te predstave i ja uspeli da napravimo nešto što je i umetnički vredno i strašno zabavano i komunikativno, a pritom sasvim nezavisno i samoodrživo.
Zapostavila si blog, planiraš li da mu se vratiš uskoro?
Isključivo ako se otvori neka velika tema kojom želim da se pozabavim, a da to ne mogu kroz pozorište, film, televiziju ili muziku.
Zašto lisice voliš više od drugih životinja?
Zato što su slatke, a pametne.
