Praktična LolaŽivot

Zašto nas briga o bolesnicima izoluje iz društva?

Godinama je Marcy Sherman–Lewis (62) išla u isti frizerski salon. Njen suprug Gene Lewis (79) ima Alchajmerovu bolest i da bi izašao iz kuće, Marcy mu prvo mora pomoći da se istušira i obuče, staviti mu slušni aparat i zatim…

Vesna Drakulic

Godinama je Marcy Sherman–Lewis (62) išla u isti frizerski salon. Njen suprug Gene Lewis (79) ima Alchajmerovu bolest i da bi izašao iz kuće, Marcy mu prvo mora pomoći da se istušira i obuče, staviti mu slušni aparat i zatim se polako oboje upute prema autu. Ne smije ga ostaviti samog kod kuće. U frizerskom salonu nije nikome smetao. Sjedio bi, gledao TV ili bi malo odspavao, a njena frizerka bi i njemu skratila kosu. Sve dok jednog dana vlasnica salona nije prišla Marcy i rekla se druge mušterije zbog njenog supruga osjećaju jako neprijatno!

“Zapanjila sam se. Sasvim je u redu to što su unuci drugih ljudi trčali naokolo. Šta da radim? Da ga držim u kutiji u autu?”, sa suzama u očima pita se Marcy koja se, kao i većina ljudi koji brinu o bolesnicima, suočila s tim da osim napuštene karijere, mnogobrojnih obaveza, odlazaka kod doktora, osiguranja i isprekidanog sna mora da se bori sa još jednom mukom: društvenom izolacijom.

“To jako boli. Prijatelji su vam potrebniji više nego ikad. ”

Betsey Brairton ima 48 godina i brine o svojoj 79–ogodišnjoj majci koja boluje od spinalne stenoze, artritisa, a pored svega toga kretanje joj je još više otežao moždani udar koji je nedavno pretpjela. Rijetko kad negdje idu, a što je najgore, niko im ni ne dolazi. Kada Betsey nakratko izađe boji se da ispusti mobilni telefon iz ruke.

“Neki prijatelji me s vremena vrijeme pozovu na večeru, ali ja se ne mogu posvetiti ničem drugom ako se moja mama taj dan dobro ne osjeća”, iskreno priča Betsey i dodaje da se sve više brine zbog toga što i kada uspije da provede vrijeme sa drugim ljudima, nema o čemu s njima razgovarati zbog načina na koji živi. I upravo u tome se mogu prepoznati svi ljudi koji brinu o bolesnim članovima svoje porodice. Naročito je teško kada osoba o kojoj brinu postane dementna.

“Ti ljudi se brinu o bolesnicima sa mnogo ljubavi i pažnje, ali se isto tako bore sa raznim gubicima. Uvijek govore o tome kako prijatelji nestanu, pa čak ni članovi porodice ne žele da im pomognu. To je veoma usamljen posao”, objašnjava doktorica Carey Wexler-Sherman, gerijatristica na Institutu za društveno istraživanje Univerziteta u Michiganu.

Ponekad se ljudi koji brinu o bolesnicima sami izoliraju zato što ih iscrpljuje da stalno objašnjavaju drugima zašto neko iz njihove porodice ko pati od demencije radi to što radi i zašto ne treba da se ljute ili boje. Barbara Moscowitz, viša gerijatrijska socijalna radnica u bolnici u Massachusettsu objašnjava da je tim ljudima jednostavno lakše da ostanu kod kuće jer im izlazak u društvo stvara više nervoze nego uživanja.

No, istraživanja sve više pokazuju da izolacija i usamljenost mogu biti veoma štetni po ljudsko zdravlje, a do njih dolazi ako izbjegavate druge ljude ili gledate kako oni vas izbjegavaju. To se povezuje sa bolestima srca i moždanim udarima. Kod starijih ljudi izolacija može dovesti do depresije i povećane stope smrtnosti. Usamljeni stariji ljudi mnogo češće obole od demencije. No, osim što pogađaju bolesne osobe, izolacija i usamljenost ugrožavaju i ljude koji brinu o njima – a tako malo treba da učinite da biste im pomogli. Istraživanja su pokazala da i najskromnije intervencije mogu umanjiti njihov osjećaj izolovanosti i poboljšati im psihičko i fizičko zdravlje. Mary Mittelman je direktorica programa podrške porodicama čiji članovi imaju demenciju ili Alchajmerovu bolest na NYU Langone Health. U okviru programa su savjetovanje, grupe podrške i telefonski pristup savjetnicima u trenutku kada su im potrebni.

„Podrška smanjuje stres, depresiju i poboljšava zdravlje. Kada imate nekoga ko obraća pažnju i stalo mu je, mnogo vam je lakše. Emotivna podrška ima više uticaja od toga da vam drugi pomažu u obavljanju obaveza“, objašnjava Mary.

Ljudi koji brinu o bolesnim članovima svoje porodice se često okupljaju u grupe na Facebooku ili na nekim WEB stranicama, ali stručnjaci imaju podijeljena mišljenja o online četovima i grupama.

„Tu možete biti anonimni i iskreniji, a nekad je dobro i to što se možete izduvati i u dva sata ujutro. No, potrebne su nam vještine. Brinuti o bolesnicima je posao. Kako da znamo da su informacije na Internetu tačne i korisne? Da li je administrator grupe edukovana osoba koja poznaje tu problematiku?“, pita se doktorica Wexler-Sherman. Složićete se, veoma je važno da administratori takvih grupa i stranica sve kontrolišu i odobravaju.

„Nemojte me zvati na ručak, znate da ne mogu ići. Dođite kod mene sa pizzom i flašom vina“, otvoreno kaže Marcy sa početka ove priče.

Restorani, frizerski saloni, muzeji i kafići moraju biti otvoreniji za bolesnike i ljude koji brinu o njima. No, kako mi kao pojedinci možemo pomoći nekome ko brine o bolesnom članu porodice? Ne, nije dovoljno da samo kažete „zovi me ako ti nešto treba“. Nemojte izlagati nekoga ko brine o bolesniku da vam kaže šta možete učiniti. Radije pitajte šta bi im moglo pomoći, napravite spisak specifičnih zadataka i rasporedite ih.

Isto tako, ostanite u kontaktu sa ljudima koji brinu o bolesnim članovima svoje porodice. Posjećujte ih, zovite ih telefonom, pišite im poruke. Sve to će im pomoći da se ne osjećaju kao da su nevidljivi i zaboravljeni. Pomozite im tako što ćete im pokazati da nisu sami.

Izvor: New York Times

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije