Ljudi koji ne vole breskve

Dugo mi je trebalo da shvatim koliko su ovo istinita i svakom čoveku potrebna slova. Budi šta želiš i ne obaziri se na druge, prevodila sam u sebi. Loži vatru ispod kotlića sa svojim snovima i ne gledaj u tuđe tanjire. Ne obraćaj pažnju na one što se mršte na tvoje ukusno i dragoceno jelo. Ti ćeš taj san da pojedeš. Na kraju, svako svoje kusa.

Ali pre tog kraja treba izdržati sve one teške početke i sredine koje nisu zlatne. Koleginice sa lažnim noktima i trepavicama. Sa lažnim krznom i jezikom. Nazovi drugarice sa nazovi životima, na kafama koje „drugarstvo znače“. Dugačka ispovedanja i moralistička pripovedanja, „ti tako lepo umeš da slušaš čoveka“ izjave. Laskanja i dodvoravanja. I čekanje. Nekad i ne tako dugo čekanje da se lažno krzno olinja, a reči izližu – pa da postane jasno: ti ljudi te jednostavno ne vole.

Ti si fin(a) i dobr(a). Imaš razumevanja, solidarišeš se, pomažeš, uskačeš, priskačeš. Ali odjednom, ono što je tvoje „normalno angažovanje“ njima počinje da smeta. Odjednom je to previše, a ti se šepuriš. Ti (pobogu!) veruješ da su ljudi dobri! Ti (znali su!) glumiš nevinašce i dobricu! Ti (videlo se to odmah!) samo čekaš priliku da iskoristiš ljude za ono što ti treba!

Photo: Julia Caesar / Unsplash

Jednom sam se požalila svojoj učiteljici (kad smo obe glumile da smo već odrasle): „Ja njima smetam, a ništa im nisam uradila, razumeš? Zašto je to tako?“ Smejala se do besvesti, a onda mi je očitala lekciju kao što sve učiteljice rade: da ćeš nekim ljudima uvek smetati samo zato što si bolji ili drugačiji, ili što se sa njima ne slažeš oko nekog pitanja. Da su se ljudi odvikli od dobrote, da ih je beda oterala u ono teže (gotovo neizlečivo) duševno siromaštvo. Zar me ničemu dosad nije naučila?! Bože, koliko sam mlada!

Iza lekcije je usledio domaći zadatak: da se ne promenim, da rešim jednačinu: koliko ljudi je zaista privuklo to što jesam i veruju u mene, minus ljudi koji mi traže mane, pa sve to pomnoženo sa mojom verom u dobro i stvaran život. Razloži sve to, kaže, na kraju na činioce i biće ti jasno gde si i šta je rešenje. (Učiteljica je uvek davala najteže zadatke najupornijim đacima).

Posle matematike sam se dala na biologiju, filozofiranje i statistiku. Prvo sam se o(d)gledala pod mikroskopom, a onda pomirila sa svim svojim česticama. Na svetu živi 7,5 milijardi ljudi. To je više nula u jednom broju no što mogu da izbrojim. To je više misli u jednom trenutku no što ova planeta može da podnese. U poređenju sa tom ljudskom kakofonijom, broj ljudi koje srećem i sa kojima živim je smešno mali. I meni opet nije jasno?!

A šta tu ima jasno da bude? Neki ljudi ne vide dalje od svog nosa, ali veruju da te „poznaju u dušu“ samo zato što mogu da virnu u tvoj novčanik. Nekim ljudima je i više nego dovoljno da su siti i da nađu „kao pravo“ krzno za male pare na nekoj pijaci. Nekim ljudima su knjige „He he, knjige, pa pročitao sam „Belu Grivu“ u petom osnovne, he he.“ Nekim ljudima je muzika spot sa golišavim igračicama. Nekim ljudima je „šta me briga, neću da radim, ionako mi je bedna plata. Dođite posle pauze!“

Nekim ljudima je život ono što ja računam u svakodnevicu, u životarenje bez snova, dan neoplemenjen osmehom, dan nezačaran pogledom, noć neuštinuta poljupcem.

I to je u redu.

Neki ljudi ne vole breskve.

Al’ ja ih obožavam!