Ljudi s olovkama

Gordana Nedeljković Pilipović: Ne opada samo lišće

Znaš, posle tebe se osećam kao panj. Pre četiri godine sam imala sve, i stablo, i krošnju, i listove. Uživala u suncu, vetru, kiši, ma u svemu. Noću blagi žamor, danju cika vesele dece i sreća u vazduhu. Bila si mi snaga, ponos, lepota. Blagošću si smirivala moje vulkane. Rekla si da unosim svetlost u tvoj život.

Ljudi s olovkama

Znaš ti kako smo se borile protiv drvoseča i oluja. Strah i neodustajanje uvek, do tvoje poslednje bitke.

Majsko jutro, trebalo bi da je lepo, a meni crno i teško. Zvoni telefon. Znam šta ću čuti. Crnina u ormanu zgužvana čeka.
-“Molim?”
Čujem svoje ime i ćutim.
Već znam.
Opet čujem svoje ime i srce što tutnji.
-“Umrla je.”

Tuga stisne utrobu, krene da se valja prema grlu, kida, grize, trza dok niz lice ne počne da klizi i sliva se, brzo. Znam da nikad neće proći. Bar ne za tobom, nikad!
Pitam se,
-“Čemu služe ovakvi mučenici?”
-“Zašto ih je Bog stvorio?”
Vuku kroz život kao kamen ili krst, svoj teret, ćuteći ili kukajući. Nevažno. Nigde nikog. Muk.
Nije samoća teška, već tišina, ona avetinjska. Teška kao magla. Guši. Tu je, i nije.
Da ti čujem glas ponovo, i ponovo tuga, kao kamen i kao krst. Hladna i teška. Stvarna, skoro opipljiva. Kao kraj, kao užas, kao noćna mora iz koje se budim i shvatam da je stvarnost strašnija. Nema te, nikad više. Ne prihvatam ja to.
Kao koža koja se kida, i kost koja puca, i duša koja je zaboravila da je duša, pa postaje zla i ružna, boliš.
-“Izvini.”
Ne boliš ti, nego tvoje nestajanje. Tvoj odlazak. Mahanje u snu. Putokaz za mene. Javila si na vreme, ali nisam htela da prihvatim to kao mogućnost. Bićeš tu uvek. Sa mnom uvek. I kad ja odem, ostaćeš sa mojom decom, jer sam ih zarazila ljubavlju.
-“Što boli tvoj odlazak, toliko?”
Znam.
-“Zato što si mi bila sve.”

Besomučne udarce u glavu preživljavam, ali one u dušu, nikako! I sad su mi koraci teški i nesigurni.
Užas da prihvatim moram, moj je.
Mogu da biram, da li ću da listam, ili trunem.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije