Ljudi s olovkama

Svetlana Simićević: Rusandin prsten

Bila jednom jedna lepa devojka. Bila lepa ko ti, samo je malko šantala na jednu nogu pa niko nije teo da je uzme. Ondak je došo jedan momak izdaleka i dao joj prsten. I ondak je ona bila srećna, znaš kako!

Ljudi s olovkama

I reko joj da čuva prsten, a da će on skupiti svatove i doći po nju. A nju mati pošlje da čuva guske, a guske joj zađu u jezero i dok ih je tražila ona izgubi taj prsten. I sad, šta će! Ode ona da ga traži. I tražila ga, tražila po blatu oko jezera. A mati ko mati, zabrinula se pa je vikala sa sokaka: Rusandaa! Rusandaa! Al ona ne mari neg i dalje traži.
Prikosutra dođe momak sa svatovima. Veliki svatovi, okićene karuce, znaš kako je. A Rusande nema. I čekadu je oni, al već dođe veče. I teli oni već da pođedu kući, kad eto ti Rusande. Sva kavana, da je ne pripoznaš. Skoro da je ni mati nije pripoznala. A znaš što? Jer Rusanda više nije šantala! Blato joj izlečilo nogu! Etoo…

I šta je onda bilo? Je li našla prsten?

Čiča-miča i gotova priča! Ajd sad spavaj. Uimeocaisinaisvetogasduha, amin! Da lepo spavaš i mamu i tatu sanjaš!

Prekrstila bi me u mraku, a ja bih se zavukla pod dunju i zamišljala srećni kraj priče.
Pokušavala sam da zamislim neki diznijevski ambijent, smaragdno jezero, prelepu devojku i princa koji je odvodi… Ali jezero koje se videlo sa babinog prozora nije davalo povoda za takva maštanja.

Rusanda je bila desetak metara udaljena od babine kuće. Okružena trskom, muljevita, mutna. Sećam se da je baba išla da pere vunu na Rusandi. Posle je sedela na sokaku sa baba Jelkom i baba Danom i prela vunu na tankoj preslici koju je držala u krilu.
Sećam se da smo jednom moj brat od tetke Vaja i ja dobili batine jer smo išli da se kupamo u Rusandi, a bili smo sasvim mali. Toliko da imam tek neko mutno sećanje na mulj u koji mi propadaju noge do kolena, na olupane stare šerpe bačene u plićak i na blato koje se skorilo na telu od julskog sunca.

Jedno rano sećanje zabeleženo je starom kamerom, duplom osmicom mog oca. Sasvim slučajno našao se u pravo vreme na pravom mestu. Crno-beli snimak traje samo par minuta. Ostao je isečen sa nekog drugog filma kojeg je otac snimao iz ko zna kojih drugih rzaloga. Na tom koturu piše samo ,,Roda’’. Vidi se Rusanda pod letnjim suncem, plitka samo do članaka, i jedna mala ošišana devojčica kako nosi ogromnu rodu čiji se vrat poslušno klati u ritmu koraka. I još manji dečak koji pridržava rodine noge koje štrče.
I druga scena: dugonoga roda damski šeta po seoskom dvorištu među kokoškama.

A ja se sećam da smo Vaja i ja gacali po Rusandi, kao i obično. Da nas je začudila roda koja je sletela nedaleko od nas. Da smo krenuli prema njoj, a ona nije bežala, nije poletela. Sećam se uzdignute obale gde smo je, nas dvoje malih švrća, doterali, i kako sam je ogromnu i tešku podigla, i kako smo rešili da je ponesemo babi.

Roda je bila velika skoro kao ja, bar tako je pamtim. I bila je pitoma sasvim i dozvoljavala je da je dodirujemo. Otac je primetio da je prstenovana. Pomislili smo da je bolesna kada se ne brani i ne leti… Ali ona je elegantno šetala po dvorištu među zavidljivim kokoškama celo letnje popodne, a onda je raširila ogromna krila i vinula se u visine.

Na prstenu koji je nosila na nozi pisalo je ime nekog instituta za proučavanje ptica, ali ja želim da verujem da je roda pronašla Rusandin prsten i ponela ga u legendu.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije