Da li ste talac zacenjivanja?

Ubrzo se vaš mališan zacrveni od besa. A onda, odjednom, vrištanje prestaje – ne zato što se nastup besa završio već zato što mališan zadržava dah. Usne mu poplave zbog nedostatka kiseonika. Ako dete dugo zadržava dah, koža mu pomodri ili pobledi. Mališan može čak da izgubi svest.

Za vas je to šok, ali verovali ili ne, za dete to nije mnogo opasno. Gubitak svesti je zapravo zaštitna reakcija organizma, koja omogućava da se ponovo uspostavi normalno disanje, prenosi portal mojpedijatar.co.rs.

Ništa strašno. Jedina potencijalno negativna strana zacenjivanja (osim vaših iskidanih živaca) krije se u tome što takvo ponašanje izaziva kod vas toliki strah da ćete radije da udovoljite mezimcu nego da izazovete sukob koji bi mogao da dovede do zacenjivanja. U tom slučaju dete vrlo brzo shvati da zadržavanjem daha može da dobije šta hoće.

Stoga na zacenjivanje treba gledati kao na običan napad besa. Ako mališan izgubi svest, zagrlite ga kad dođe k sebi, ali nemojte da mu date ono zbog čega se zacenio.

Foto: Alena Ozerova / Shutterstock

Ako se zadržavanje daha uz gubitak svesti dešava često, posavetujte se s pedijatrom. Ponekad uzrok leži u nedostatku gvožđa, što znači da tablete gvožđa mogu da spreče te zastrašujuće epizode. Obratite se lekaru i ako zacenjivanje nije posledica napada besa, frustracije ili ljutnje.

Zacenjivanje (ili stručno respiratorne afektivne krize, naziv koji koriste pedijatri) su epizode kratkotrajnog prestanka disanja sa mogućim kratkotrajnim gubitkom svesti i promenom tonusa tela neposredno posle događaja koji izazva jake emocije ili bol kod mlađe dece. Javlja se kod 5% dece uzrasta 6-18 meseci, podjednako je prisutno kod dečaka i devojčica, a najčešće prestaje kada dete odraste, do 6. godine.

Zacenjivanje se uvek događa u budnom stanju, isprovocirano je besom, ljutnjom ili jakim emocijama. Obično je prisutno kod temperamentnije dece. Deca se zacenjuju u momentu kada ne uspeju da isteraju po svom planu, kada su ljuta ili uplašena ili kad osete bol ili neku traumu.

Tipičan napad zacenjivanja traje između dvije i 20 sekundi. Postoje dve vrste napada: plavi i beli napadi. U toku plavog napada dete plače, forsirano izdiše, potom kratkotrajno prestane da diše, zatim ima izraz lica kao da plače bez glasa, a onda promeni i boju kože – poplavi. Nekada posle zacenjivanja deca kratkotrajno izgube svest pa se roditelji veoma zabrinu. Ukoliko prestanak disanja traje duže od 10-ak sekundi, mogu se javiti i trzaji mišića i ukočenost tela pa se roditelji. a i lekari, pri prvim epizodama zabrinu da se radi o epilepsiji. Većina dece se potpuno oporave već u toku prvog minuta od početka napada i vrate se normalnim aktivnostima. Neka deca plaču ili vrište posle zacenjivanja, a neka legnu da spavaju.

Foto: leungchopan / Shutterstock

Bledi napad se javlja češće od plavog kao odgovor na bol, povredu ili strah, često pri udarcu u glavu. Dete oseti udarac, padne, plače kratko, srčana radnja počne da bude nešto sporija, dete se oznoji, promeni boju – pobledi i oporavi se brzo.

Svako peto dete ima i plave i bele napade u različitim periodima odrastanja.

Ove napade svakako možete ublažiti ako razgovarate sa detetom, objašnjavate mu situacije zbog kojih je dete uznemireno (selidba, vika, svađa sa drugarima ili razvod roditelja). Ponudite detetu da vas zagrli svaki put kada se oseti ljuto ili besno. Ohrabrite dete da razgovara o svojim emocijama. Nemojte vikati na dete zato što se zacenilo. Vodite računa da dete lepo jede i spava, a da u kući vlada mir.

Ukoliko se zacenjivanje dešava često, dete verovatno zna i samo da izazove napad jer vidi reakciju svojih zabrinutih roditelja. Ponudite detetu da izabere od dve mogućnosti koje vama obe odgovaraju – dete će se osetiti važno i misliće da ne mora da se zacenjuje kako bi ostvarilo svoj cilj. Ukoliko dete plače i zacenjuje se jer nešto nije dobilo, odmah i bez mnogo objašnjenja i pravdanja sklonite dete iz novonastale situacije, i jasno mu pokažite da ovakvim ponašenjem ništa ne dobija.

Zacenjivanje može biti odličan povod da se detetu postave granice, da dete usvoji nove veštine koje su mu neophodne da bi se razvilo u samostalnu, emocionalno stabilnu i socijalno prilagođenu ličnost. Treba biti strpljiv i smiren roditelj i iz ovih neprijatnih faza odrastanja izaći srećan što gajite jedno temperamentno dete sa svojim stavovima.