Lole iz komšilukaNaslovna vijest

Za jabuku ne znam, ali brašno ne laže

Kaže mi Bogdan, brat moj od strica, pre neki dan: „Znaš li šta sam, evo u svojoj dvadesetoj godini otkrio? Da su one moje igrice koje sam sa sobom igram, zapravo opsesivno-kompulsivni poremećaj.“

Redakcija

Izvor: Milica Vučković

Foto: Natalia Deriabina / Shutterstock

Prešla se Josa pre pet godina kada je rekla Miri da je nerotka. Jeste Josa bila čuvena po tome što je nameštala ženama zaveljene materice, i jeste istina da su čak i one kojima su lekari rekli da nikada neće imati dece, posle Josinih masaža ostajale u drugom stanju, ali ako Josa kaže da je nerotka, onda je nerotka.

Podvezala je Miru najlon čarapom ispod pupka i snažno joj masirala stomak, i tako tri večeri za redom. Zatim je Mira morala naredne tri večeri za redom da ima odnose sa svojim mužem, to su Josine reči. To moranje, ti Odnosi i misao o Josi, svakako nije ono što je Mira zamišljala, kada je još na početku braka zamišljala pravljene potomstva u ljubavnom zanosu.

Da li su i Siniši, Mirinom suprugu, ti trodnevni odnosi bili podjednako turobni, ne zna se, ali rezultata svakako nije bilo, nije začela. Prvog dana ciklusa je plačući saopštila majci preko telefona da je dobila menstruaciju. Dana je, njena majka, moja tetka, ćutke primila tu informaciju, jer joj je Josa još kad su bili kod nje u Podgorici, pri odlasku u poverenju rekla, „Džabe sam je trljala, dome, neće ona rađati.“

Viktor se rodio na Svetog Vasilija, ali nije dobio ime Vasilije već, je li, Viktor, u znak Mirine pobede nad zlom i jalovom sudbinom kojoj je za dlaku utekla. Rodbina nije bila oduševljena Mirinim rešenjem, Viktor ipak nije srpsko ime, ali znajući koliko se namučila da ga dobije, oprostili su joj. Zadržala je prvo slovo, to je bio kompromis.

Foto: Josu Ozkaritz / Shutterstock

Viktor nije mogao ni da nasluti koliko će mu energije nekada kasnije trebati za sopstvenu pobedu, pa je svoju energiju trošio na sisanje, punjenje pelena i plakanje. Plakao je dan i noć, osim u kratkim intervalima kada je spavao, retko više od dva sata u cugu. Siniša je puno radio, bio je jedan od onih ljudi koji imaju nekoliko poslova a ni jedan konkretan, dolazio je kući nekad ranije, nekad kasnije, nekad sutradan. Mira nije smela ništa da mu prigovara jer je on za nju ipak bio heroj, spasilac, bio taj koji je rekao da će ostati pored nje čak i ako ne uspeju da imaju decu, i na posletku, bio taj koji joj je ipak napravio sina.

Naravno da su ga posle silne muke i godina provedenih po lekarima i nadri lekarima, napravili onda kada su konačno bili odustali od ideje o potomstvu, makar naglas. Bilo da je to bilo Sinišin blef ili ne, svakako je bila karta na koju je mogao doveka da igra. Dana je spakovala svoju malu teget Epson torbu i došla da provede prvih četrdeset dana kod ćerke, da pomaže i da poduči. Torbe se jasno sećam jer je moja majka radila u firmi za kompjutersku opremu, pa je i nama donosila torbe i majice sa natpisima Espon, Ricoh i slično.

Čvrsto verujem da je Dana čvrsto verovala da je Epson marka koja proizvodi torbe, i ponosno ju je nosala svuda. Spakovala je Pavlovićevu mast, Kosili talk i tetra pelene, jer, lud je onaj lekar koji je ukinou široki povez. To što je u nekakvim stranim zemljama široki povez uveliko izbačen iz upotrebe, to Danu nije preterano zanimalo. Ionako su to sve neke strane izopačene nacije koje samo snimaju nasilničke filmove.

Za četrdeset dana, koliko je Viktor proveo sa majkom i bakom u izolaciji, popravio se za čitavih osamsto grama. Mašala, vikali su svi preko telefona i strpljivo čekali babine da vide to čudo od deteta, jer se pre četrdeset dana nije dolazilo u kuću. Tada je beba osetljiva, nije se još imunizovala, ali to na stranu, već je prvih četrdeset dana podložna kojekakvim urocima, daleko bilo.

Foto: Liudmila Fadzeyeva / Shutterstock

Mi smo kupili „kišobran-kolica“, jer moja majka smatra da su to najpraktičnija kolica koja postoje i da ne treba bacati pare na moderna kolica od dvesta evra, a kabasta su i teška. Kišobran kolica dakle, pamtim. Mimo Olge, tetke sa Kosova, koja je isheklala benkicu iz jednog dela da se Viktoru ne otkrivaju leđa kada sedi, i još par tetaka koje su kupile ćebiće i aparate za pasiranje hrane, ostali su, mahom, gurali devize ispod jastuka u Viktorovoj kolevci.

On je bio crven od plakanja, ali to nije sprečilo ni jednu tetku, babu, ujnu, baba-tetku i strinu da ga malo podrže u rukama, da se sa njim slikaju, da usput, svaka još jednom pokaže Miri kako treba da ga uzima i spušta iz kolevke, jer svaka je nekada bila majka, i dalje je majka, zauvek majka, i glas im se menjao kada su pričale iz te pozicije majki koja im je i samima nedostajala jer ih je sećala na sopstvenu mladost. Sve je to brzo prošlo, uvek brzo prođe, i govore Miri, uveravaju je, proći će isuviše brzo, uživaj dok je mali.

Mira je gledala kroz njih, vidno oslabela i siva, par puta se kurtoazno nasmejala, zgrabila malog i otišla u kupatilo da ga podoji. Započela je diskusija o tome treba li ga dojiti na tri sata ili kada god plače, možda mu davati vode ili čaja, treba li ga dojiti samo svežim mlekom ili izmuzavati, sve su tetke raspolagale Mirinim grudima i mlekom u tom trenutku, a Viktor je jecao i sisao, jecao i sisao, čulo se iz kupatila, i najzad, u jednom trenutku samo utihnuo.

Mira se vratila i spustila ga u kolevku onako usnulog, a svaka tetka je imala osmeh na licu, intimno je verovala da je nekim čudom, svaka, za to zaslužna. Baba Vasa je prišla kolevci, vezala mu crveni končić oko ruke i promrmljala sebi u bradu: „Pu, kokoške te posrale, babe te popišale.“

Foto: paulaphoto / Shutterstock

Mira je gurala, Viktor je rastao. Siniša je za tih sat, dva, koliko je sa malim dnevno provodio, uspevao da napravi dovoljno fotografija malog u „Tatin sin“, „Crvena Zvezda“ i „Biću šmeker kao tata dok se nije oženio“ benkicama, koje su kasnije kružile po porodičnim telefonskim prepiskama. Osmog meseca nakon porođaja, Mira je zaista bila na izmaku snaga. Krenula je da ima vrtoglavice, sasvim je izgubila apetit, kosa joj se proredila, mali nikako nije hteo da spava, plakao je i dalje po čitavu noć. Dana je pozvala moju majku, majka je pozvala baba Vasu, zatim je baba Vasa pozvala nazad Danu, i odluka je bila doneta. Mora da mu se gasi ugljevlje.

Sedele su u Surčinu u dvorištu. Baba je krunila suve klipove kukuruza, zrnevlje skupljala u kofu a okrunak delila na jednake komade. Sedam ili devet, toliko treba. Mira je plakala sa Viktorom, od nemoći i umora, cupkala ga u krilu, nunala, prevrtala. „Digni tu torbu sa poda, strelica te ne fištila“, kaže Vasa bez da je uopšte i pogleda, uz jedno „mh“, sebi u bradu, „Ti para nećeš videti.“

Mira je ćutke podiglne i čeka. Komadi okrunka su se užarili u vatri, a baba ih je, jednog po jednog, ubacivala u teglu sa vodom na čijem je vrhu nacrtala mali neprimetni krst. Pokušala je da se seti svih ljudi koji imaju zelene oči, jer ti najčešće ureknu, nekad i iz nehata. „Ovaj je za Rajku, komšinicu“; kaže i ubaci užareni okrunak u teglu sa vodom. On ispusti kratak zvuk, ugasi se i potonu na dno tegle. Nije ona. „Ovo je za Olgicu“. I taj okrunak uradi isto. Naređa tako Vasa osmoro zelenookih komšija i rođaka, ali svaki okrunak se ugasio i potonuo.

„Ovaj je za znane i neznane“, kaže pre nego što je ubaila deveti. Okrunak je par puta odskočio uz sitno puckanje, pa se tek onda ugasio i pao. „To je“, kaže Vasa značajno. „To je“, kaže i Dana, a i mama klima. Dana je pomno pratila čitavu proceduru, jer je ona trebalo da nasledi to od babe, pošto će baba uskoro da zanemoća, mada preti tim zanemoćavanjem već petu godinu, od kako je deda umro, ali se i dalje dobro drži. Kada joj to znanje preda, baba od tog trenutka više neće moći da gasi ugljevlje, pa se ne bi tek tako odrekla zanata.

Foto: Ivanko80 / Shutterstock

Vetrić u dvorištu je uspavao Viktora, Mira je sedela izbezumljena i nepomična. Vasa se dogegala do male raskrsnice ispred kapije i prosula vodu iz tegle, sve vreme pričajući nešto nerazumljivo. To nešto će razumeti samo Desa kada na nju dođe red.

Mama je po povratku sa vrata imala komentar:

„Što si palila mašinu, crveno je slovo danas, ćeri?“
„Mala, upalila sam jer mi treba čist veš.“
„A vala, mogla si dan da sačekaš ako ga nisi do sada oprala.“
„Ne perem ga ja, pere mašina.“
„Odgovor znam da imaš, a poštovanja ne.“
„Poštovanja prema kome?“
„Nađa, dosta je.“
„Gde ste bile?“
„Kod bake na kafi. E, nego, sine, znaš šta ima novo?“
„Ne znam.“
„Jovana, Ognjenova, nosi devojčicu.“
„Super.“
„Ponovo sam pogodila.“
„Jel? Kako si pogodila?“
„Pa stavila sam joj brašno.“
„Mama, jesmo se dogovorile da to više ne radiš? Grozno je!“
„Ja ne znam što se ti ljutiš na mene, pa svaki put sam pogodila. Jesam pogodila za Maju, Brankinu, da nosi dečaka, jesam. Jesam pogodila za Ivanu, Miškovu, da nosi devojčicu, jesam. I za Miru sam pogodila da nosi dečaka, i evo sad Jovana. Ja joj stavila malo brašna na teme, da ne vidi, a ona istog sekunda, pravo pa se za nogu počeše, ja se nasmejem u sebi, kažem, devojčura..“
„Mama, stvarno je dosta, nisi pogodila, to je slučajnost.“
„Ih slučajnost, da ubodem jednom, dva puta, pa da kažeš slučajnost, pet puta nije slučajnost.“
„Mama, sve je slušajnost! Njutnov zakon je slušajnost! To što ta jabuka padne na pod kada je pustiš, ne znači da će svaki put da padne, možda, prosto, samo jedan dan neće pasti. To su antropocentrične pretpostavke, krajnje irelevante, ko smo mi da ustanovljavamo bilo kakve prirodne zakone, a kamoli to tvoje brašno nema…“
Za jabuku ne znam, ali brašno ne laže. Lepo je to cveće na stolu što si kupila. Idi kupi još jedan, ili jedan baci, nemoj parno, sine.“

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije