Hrabra LolanajnovijeNaslovna vijest

Ja nisam izlečena. Nikad neću biti izlečena, ali mi je dat odličan početak.

Pre godinu dana, negde u ovo vreme sam operisana na Institutu za onkologiju i radiologiju u Beogradu. Operisan mi je medularni karcinom štitaste žlezde u III/IV stepena. Ovaj jako redak rak ima izuzetno nisku stopu biološkog izlečenja (ono kad nema…

Redakcija

Pre godinu dana, negde u ovo vreme sam operisana na Institutu za onkologiju i radiologiju u Beogradu. Operisan mi je medularni karcinom štitaste žlezde u III/IV stepena. Ovaj jako redak rak ima izuzetno nisku stopu biološkog izlečenja (ono kad nema ni vidljivog raka, a ni tumor markera u krvi) ukoliko se raširio izvan same žlezde. Moj se raširio na desnu stranu vrata i pronađen je u jos 12 od 30 testiranih limfnih čvorova.

Ova operacija je komplikovana, teška i malo lekara ume da je izvede, jer prosto, bolest je retka i ne susreću se sa njom često.

Razgovarala sam sa ogromnim brojem pacijenata iz celog sveta koji su neznanjem lekara dobili pogrešan tretman.

Dopisivala sam se sa najpoznatijim hirurzima za ovaj karcinom iz USA. Potvrdili su mi da sam dobila najbolju moguću operaciju i tretman ovde. Rekli su mi da ne bih bila drugačije operisana ni da sam došla u njihove specijalizovane bolnice.

Ja nisam izlečena. Nikad neću biti izlečena, ali mi je dat odličan početak.

Na ovom putu sam naišla na brdo lekara, sestara i raznih medicinskih radnika. Neljubazan je bio jedan radiolog u Domu zdravlja i jedna sestra u noćnoj smeni (i to ne prema meni).

Ostali su bili profesionalni, ljubazni, puni razumevanja i puni znanja o ovoj retkoj bolesti.

Niko mi nije zatražio nikakvu “zahvalnost”, mito, poklon niti bilo šta slično…a radili su za mene daleko preko svoje dužnosti i opisa posla.

To se ne odnosi samo na lekare i medicinare. Sad govorim i o šalterskim radnicima. Govorim o administrativnim radnicima koji su za mene izvodili stvari koje ne smeju da rade.

A tek ljudi…saznanje da imaš rak koji ne samo da ne može da se izleči, nego nema čime ni da se leči (ne reaguje na hemioterapije niti zračenja) jer grozno i zastrašujuće.

Uplašiš se toliko da nisi ni svesna koliko se plašiš jer te svest brani, pa ga ni ne propušta celog. Dozu po dozu, deo po deo.

Bez Ivan ne bih ni pomislila da dalje uopšte može. Da nešto uopšte ima.

Tu ti pomaže tvoja porodica koja duboko zakopava svoje strahove i stepnje da bi mogli da se bave tvojim.

Ispletu ti gnezdo od svojih misli, ruku, želja i ljubavi i ti se samo ogrneš dok variš šta ti se, pobogu, desilo.

Pomažu ti prijatelji tako što ti pomažu da shvatiš kad brineš sa razlogom, a kad si toliko poludela od straha da kreiraš nerealne scenarije.

Tad ti pomažu kolege, tako što te bez pogovora zamenjuju i daju ti vremena da dođeš sebi. I to koliko god želiš.

Pomažu ti potpuni i apsolutni stranci.

Ljudi su mi pomagali kako god su umeli i znali. Na svaki način na koji su mogli.

Kad dobiješ rak ne boriš se protiv raka. To za tebe rade lekari. Ti se boriš protiv straha tako što ga prihvataš na svom terenu i pod svojim uslovima da te ne bi pojeo potpuno.

Ne boriš se protiv straha tako što se ne plašiš. Tako si izgubio. Boriš se tako što ga prihvatiš, uzidaš u svoj život, nađeš mu mesto i pustiš da bude samo još jedna stvar koju nosiš. Važna, ali ne najvažnija.

A ako nećeš samo da preživljavaš, nego hoćeš i da živiš, onda otvoriš srce za zahvalnost. Otvoriš srce da možeš da osetiš ogromne količine ljubavi koju ti ljudi daju.

Ovo me je naučilo da borba nije “samo pozitivno” i “ti si jaka” i “ti si borac”. Nema tu niko da se bije!

Borba nije kada ignorišeš situaciju i “samo teraš dalje”. Kada “ne daš da te slomi”.

Borba je kada strah prihvatiš i izraziš. Spakuješ i nosiš sa sobom. Kada ne zaboraviš ni ljubav, ni zahvalnost, ni sreću.

Borba je kada ustaneš ujutru i popiješ kafu. Kad ovladaš svojom svakodnevicom ponovo i osvojiš je za sebe.

Borba je kad živiš pod svojim uslovima na onom terenu koji ti je rak ostavio. Dokle god je to moguće. Ali na tom terenu posadiš i cvet, namestiš i hlad, doneseš i kuvalo za kafu.

Mnogo vam hvala što mi dajete sve što možete. To mi mnogo pomaže da se manje bojim i da osećam ljubav umesto straha kad god je to moguće.

.
.
.
.
.

P.S. e da! nije mi niko ukrao organ.

 

Tekst prenosimo sa ličnog profila i uz dozvolu autorke Katarine Hlaefdige. 

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije