Ja bih uveče organizovao sahrane. Sahrane u trećoj smeni

A kad bismo već menjali termin, mogli bismo da počnemo da sahranjujemo i dane. Svaki dan da sahranimo, da više nikad ne mislimo na njega. Da odamo počast sebi što smo ga doživeli i preživeli. Ako smo se dobro proveli, napravimo veselu sahranu, ako nismo, ćutke ga ispratimo. Ali ga ispratimo, dobro ga zakopamo da ne može da se vraća. Jer dani umeju da se vraćaju, umeju da dođu i traže da ih živimo opet. A mi se pecamo.

Izvor: Inspirishime.com

A na ljudske sahrane treba da idemo često. Smrt je najbolji učitelj, čini mi se. Kad bismo stvarno razumeli da ćemo jednog dana umreti, mislim da bismo mnogo bolje živeli. Svoju smrt ćemo svakako doživeti, ali slutim da će onda biti kasno za učenje. Dakle, moj predlog je – sahrane da se organizuju uveče i svako veče da idemo na sahrane, pre izlaska ili pre spavanja, kako ko. Spremiš se, ako si u fazonu šminkanja našminkaš se, i odeš na sahranu. Imaš umrlice u novinama, onolike, pa izabereš. Ne moraš da praviš gužvu tamo, odeš na 15 minuta, izjaviš saučešće, vidiš ta lica, lica ljudi koji trenutno gledaju istini u oči, i nastaviš dan kao i inače. Samo malo drugačije.

Moguće je da ćeš posle izvesnog kritičnog broja pohađanih sahrana malo manje ili malo više visiti u kafani, još manje ili još više ispred televizora, da ćeš biti bolji ili gori prema ženi i deci, prema kevi, prema psu i svima na koje naletiš. Razumećeš šta ti se stvarno radi u životu, dok ga imaš. Počećeš više da nalećeš na samog sebe. I kad preko dana opet počneš da žuriš, kad opet pomisliš da nemaš vremena, uveče će te sačekati sahrana, da te podseti kuda si se to zaleteo.