Naslovna vijestRadoznala Lola

Nije počelo od tebe: Kako nas nasleđene porodične traume oblikuju i kako napustiti začarani krug

Još u ranom detinjstvu, bio mi je dobro poznat osećaj odustajanja.

Redakcija

Izvor: Mirela Pavlović - mirelapavlovic.wordpress.com

Foto: mummylauretta.com

Poticao je iz moje porodice.

Ono što moja majka nije dobila od svoje majke, uticalo je na to šta će ona biti u stanju da dâ meni, kao i mojoj braći i sestrama. I pored toga, uvek sam osećao njenu ljubav kako se probija i isijava, uprkos traumama koje su bile deo naše porodične istorije, a koje su se reflektovale na njeno majčinstvo – naročito činjenica da je njena majka Ida izgubila oboje svojih roditelja, kada je imala svega dve godine.

Porodično predanje glasi ovako…

Kada je moja prabaka Sora umrla od upale pluća 1904, njeni roditelji su za to optužili njenog supruga, Endrjua, koga su smatrali za propalicu i kockara. Prema porodičnom predanju, Sora se razbolela od pneumonije, koju je zadobila tako što je u sred zime visila na prozoru kuće, preklinjući svog supruga da uđe unutra. Nakon Sorine smrti, moj pradeda Endrju je bio proteran iz porodice moje majke i više nikada se ništa o njemu nije čulo. Mojoj baki Idi je rečeno kako je njen otac prokockao sve što su imali, što je bila fraza koja se prenosila porodicom kroz generacije. Čak i kao dete, mogao sam da osetim bakinu ogorčenost kada bi pričala tu priču – što je često radila – a bilo mi je i žao zbog toga što nikada nije imala priliku da upozna svog oca.

Dakle, kako je ostala siroče sa svega dve godine, brigu o mojoj baki su preuzeli sad već ostareli baba i deda, koji su teško radili kako bi uspeli u tome. Moja majka je obožavala svoju baku i deku, i često bi joj se lice potpuno ozarilo u trenucima kada se prisećala uspomena, kao i toga koliko su je voleli. Međutim, to je bio samo delić priče – deo koji je svesno zapamtila. Drugi, dublji deo priče nalazio se daleko izvan dosega njene svesti.

Još pre nego što je Ida i prohodala, možda čak još i u utrobi svoje majke, ona je upila majčinu uznemirenost koja je bila posledica konstantnih svađa, suza i razočarenja. Sve to imalo je kardinalan uticaj na razvoj Idinog nervnog sistema. I konačno, gubitak majke u uzrastu od dve godine, učiniće Idu definitivno emotivno oštećenom.

Nije u pitanju samo to što je moja majka odgajana od strane siročeta, koje nije moglo da joj pruži negu koju ni samo nikada nije dobilo od svoje majke; moja majka je još u majčinoj utrobi nasledila i traumu rane Idine separacije od njene majke. Iako je Ida fizički bila prisutna u odrastanju moje majke, ona nije bila u stanju da izrazi najdublja osećanja koja bi podržala razvoj moje majke. Nedostatak te emotivne povezanosti takođe je postao deo porodičnog nasleđa moje majke.

Foto: Sofi photo / Shutterstock.com

Priča oca moje majke takođe je bila bremenita. Njegova majka, Rejčel, umrla je na porođaju, kada je moj deda Hari imao samo pet godina. Harijev otac, Semjuel, verovao je da je on odgovoran za njenu smrt, tako što ju je učinio trudnom, opteretivši se teškim teretom krivice. No, Semjuel se brzo oženio drugom ženom, koja je, kako kaže priča, više računa vodila o svom biološkom detetu, nego o Hariju, prema kome se ophodila sa ravnodušnošću koja se graničila sa okrutnošću.

Moj deda je retko govorio o svom detinjstvu. Ono što o njemu znam poteklo je od moje majke, koja se stalno iznova prisećala kako je Hari gotovo umro od gladi kada je bio mali. Sakupljao je ostatke iz kanti za đubre, i jeo lišće maslačka, kako bi preživeo. Kao dečak, zamišljao sam svog dedu, takođe kao dečaka, kako sedi na ivici pločnika sam i grize koricu stvrdnutog hleba ili glođe pileću kost sa ostacima pokvarenog mesa na njoj.

S obzirom da su oboje izgubili svoje majke kao veoma mali, moji baka i deda su – i ne znajući – pokupili nasleđe prethodnih trauma. U našoj porodici, veza majka – dete je bila prekinuta kroz najmanje tri generacije. Da se ovi prekidi nisu dogodili, moja braća i sestre, uključujući i mene, možda bi dobili drugačiju vrstu majčinstva. Ali, kako to nije bio slučaj, neutažena glad moje majke za ljubavlju roditelja bez kojih je ostala, nije joj dozvolila da iza sebe ostavi osećaj anksioznosti i preplavljenosti.

Kako bih izašao iz začaranog kruga nasleđene traume, koja se u mojoj porodici prenosila sa generacije na generaciju, a pre svega u cilju rešenja svog zdravstvenog problema, shvatio sam da najpre moram da iscelim svoj odnos sa sopstvenom majkom, vodeći se time da ne mogu da izmenim prošlost, ali da sasvim sigurno mogu da promenim svoj odnos sa njom u sadašnjosti.

Moja majka je nasledila stresne obrasce svoje majke, a zatim sam isto učinio i ja. Ona se, na primer, često hvatala za grudi i žalila na osećanje uznemirenosti koje struji njenim telom. Sada znam da je nesvesno ponovno proživljavala strah i osećanje usamljenosti – koje se kao talas prenosilo mojom porodicom – užas razdvajanja od one koja joj je bila najpotrebnija: svoje majke. Sećam se da sam još kao mali, možda sam imao pet ili šest godina, bivao prestravljen kada bi moja majka iz bilo kog razloga napuštala kuću.

Foto: Andrii Yalanskyi / Shutterstock.com

Tada bih odlazio u njenu spavaću sobu, otvarao fioku sa njenim maramama i spavaćicama, i gurao glavu u njih samo kako bih mogao da oživim njen miris. Živo se sećam tog osećanja – da je nikada više neću videti, i da će taj njen miris biti sve što mi je od nje ostalo. Kao odrastao, podelio sam ove uspomene sa majkom, iznenadivši se kada sam saznao da je ona radila isto – i ona bi zagnjurila lice u odeću svoje majke, kada bi njena majka odlazila od kuće.

Kako moja priča ilustruje, rani prekid veze između majke i deteta može nastati mnogo pre nego što smo uopšte i začeti. Posledice toga mogu biti duboko zakopane u našu podsvest, svejedno živeći u našem telu u vidu somatskih sećanja koja mogu biti potaknuta događajima koji podsećaju na odbacivanje ili napuštanje.

Kada se ovo dogodi, može doći do toga da osetimo kao da više nismo u kontaktu sa sobom. Mogu nas okupirati misli, ili se možemo osetiti preplavljeno – čak i prestrašeno – senzacijama koje obuzimaju naše telo. Zbog toga što je trauma nastala tako rano, ona često ostaje skrivena od naše svesti. Znamo da postoji problem, ali nismo u stanju da preciziramo o čemu se tačno radi. Umesto toga, dolazimo da zaključka kako smo mi problem, odnosno kako sigurno sa nama nešto nije u redu.

Obuzeti tim nedefinisanim strahom i anksioznošću, često pokušavamo da kontrolišemo naše okruženje kako bi se osetili sigurnima. To je zato što smo imali tako malo kontrole kada smo bili mali, te je – osetiti tako snažne emocije, kakve smo mi doživljavali, bez adekvatne podrške i sigurnog okvira – bilo više nego traumatično.

U svakom slučaju, bez našeg svesnog menjanja obrazaca, posledice rano prekinutih veza se mogu prenositi generacijama, sa kolena na koleno – bez ikakve naše svesti o tome.

Napomena: Odlomak iz knjige – Nije počelo od tebe, Marka Volina (prevela Mirela Pavlović)

Pročitaj još

Od iste osobe