Radoznala Lola

Kako je biti roditelj deteta zarobljenog u tuđoj zemlji?

Porodica Bajrona Dominga u Gvatemali čeka da im se vrati osmogodišnjak koji se nalazi u pritvoru u Teksasu.

Redakcija

Izvor: Kirk Sempl i Mirijam Džordan - The New York Times / Nedeljnik.rs

Foto: Marie Kanger Born / Shutterstock.com

Pablo Domingo ovih dana ne spava. Jedva jede i ne može da se koncentriše na posao.

Noć i dan misli na osmogodišnjeg sina Bajrona koga nije video od maja. Tada je sa sinom ilegalno prešao iz Meksika u SAD. Imigracione vlasti su ih uhapsile i razdvojile – otac je deportovan kući u Gvatemalu, a dečak je poslat u Teksas.

Domingo, njegova supruga Fabijana i 12-godišnja ćerka žele da im se Bajron vrati. A i Bajron želi da se vrati kući. Dečak je već četiri meseca u centru koji je beskrajno daleko od roditelja i sestre, a rešenja nema nigde na vidiku.

“Moj dečak je mali. Tužan je”, kaže Domingo dok sedi u svojoj jednostavnoj kući na zapadu Gvatemale. “Ovde možemo da zagrlimo jedni druge”, kaže dok pokazuje na suprugu i ćerku. “Ali moj dečak je tamo sam. Ko će njega da zagrli?”

Većina od 3.000 porodica koje su razdvojene na granici zbog politike “nulte tolerancije” američkog predsednika Donalda Trampa, koja je trebalo da obeshrabri ilegalne imigrante, sudskom odlukom su ponovo ujedinjene. Ali, u više od 500 slučajeva, deca su i dalje razdvojena od roditelja, uključujući i 22 deteta mlađa od pet godina. Njihova sudbina u najvećoj meri leži u rukama neprofitnih grupa koje su, kada su se vlasti povukle, na sebe preuzele posao pronalaženja i ujedinjavanja porodica.

Više od 300 ovih slučajeva poput Bajrona, pogađa decu čiji su roditelji deportovani bez njih. Većina ovih porodica je iz Gvatemale, potom sledi Honduras, a mali broj dolazi iz Salvadora i drugih zemalja. Pravnici su na sudu tvrdili da su američke vlasti primorale ili naterale mnoge roditelje da prihvate deportaciju i odustanu od nada da će dobiti azil u zamenu za brzo ujedinjenje sa decom.

Ali mnogi roditelji koji su deportovani bez dece, poput Dominga, otkrili su da umesto da se stvari ubrzaju, odlazak iz SAD ih je samo usporio. Često ne razumeju legalni proces u kome su njihova deca zarobljena i ne znaju kada će se ponovo videti sa njima – a neizvesnost ih razjeda.

“Dovoljno je bola. Koliko još vlada želi da patimo? Previše je”, kaže Domingo.

Foto: studiostoks / Shutterstock.com

Američki zvaničnici su odbili da komentarišu individualne slučajeve u koje su uključeni maloletnici.

U julu, na osnovu naloga sudije Dejne Sabro iz federalnog suda južne Kalifornije, vlada je predstavila strategiju ujedinjavanja dece sa deportovanim roditeljima. Strategija je detaljno ugovorena na konferenciji sa Američkom unijom građanskih sloboda koja je podnela tužbu protiv vlade zbog politike razdvajanja.

Vlada je odredila zvaničnike iz raznih ministarstava da rade na ujedinjavanju porodica i koordinaciji sa američkim konzulatima u SAD kako bi se pripremile putne isprave za decu. Vlada je takođe na sebe preuzela finansijske obaveze plaćanja nadoknade deci.

Ali lociranje roditelja u njihovim zemljama porekla i identifikovanje dece je teško. Američke grupe za zaštitu ljuskih prava pokušale su da pozovu roditelje, objasne im pravosudni sistem i povežu ih sa advokatima u SAD. Ali mnogi roditelji su pripadnici starosedelačkih grupa, ne govore španski i žive u siromašnim, ruralnim oblastima Centralne Amerike sa nepouzdanim telefonskim linijama.

Za 56 roditelja ne postoji nigde kontakt telefon. Da bi ih našli, u Gvatemalu, Honduras i druge zemlje poslati su timovi koji odlaze do udaljenih sela i traže ih od vrata do vrata.

Uz konsultaciju sa advokatima, neki roditelji su se odlučili za što bržu repatrijaciju svoje dece. Drugi žele da im deca ostanu u SAD kako bi mogli da podnesu zahtev za azil. A neki roditelji koji misle da im je uskraćeno pravo da dobiju azil, nadaju se da će ipak moći ponovo da pokušaju u SAD, iako je Trampova administracija najavila da će se tome žestoko protiviti.

Za majke poput Maksimine Lopez Mendez, iz malog planinskog grada Kuilko u Gvatemali, odlaganje vraćanja dece roditeljima deo je perverznog plana Trampove administracije da ih i dalje kažnjava. Lopezova kaže da su njenog šestogodišnjeg sina i njegovog oca razdvojili na granici početkom maja i da je dečak poslat u centar u Arizoni. Imigracioni sudija je pristao na repatrijaciju dečaka početkom jula, ali je on i dalje u centru.

Foto: Marie Kanger Born / Shutterstock.com

Sve u vezi sa tim procesom je zbunjuje.

“Zašto čekamo toliko dugo?”, pita. “To je ožiljak koji će zauvek ostati, koji se ne može zalečiti.” Vladini zvaničnici i grupe za zaštitu ljudskih prava kažu da crvena traka uključujući i pripremu dokumentacije može da za više od mesec dana odloži odlazak deteta. A ponekad socijalni radnici u centrima ne popune dokumente neophodne za brzo puštanje. I dok mnoge porodice beže pred nasiljem u svojim zemljama, to nije bio slučaj sa Domingom i njegovim sinom Bajronom. Njihov motiv je bio ekonomski.

“Želeli smo da obezbedimo našoj deci bolju budućnost”, kaže Domingo koji radi kao građevinski radnik i zarađuje nekoliko dolara dnevno.

Domingo i Bajron su napustili svoj dom sredinom maja i uz pomoć krijumčara su nedelju dana kasnije prešli u SAD i odmah se predali agentima granične patrole. Domingo je znao da su godinama odrasli koji su putovali sa decom kratko vreme provodili u prihvatnom centru a onda puštani da se pojave pred američkim sudom. Ali ta praksa je promenjena sa politikom “nulte tolerancije” koja je stupila na snagu nekoliko dana pre njihovog dolaska i otac i sin su razdvojeni.

Domingo kaže da su ga naterali da potpiše dokumenta na engleskom i da ne zna šta je na njima pisalo. “Rekli su mi da su to papiri koje treba da potpišem kako bi mi se odmah našao u naručju”, kaže. “Pa, prevarili su me.” On sada misli da je sa potpisom pristao na deportaciju. Domingo je poslat kući 1. juna.

U julu, Bajron je svoj osmi rođendan proslavio u pritvoru. Jedini kontakt koji porodica ima sa dečakom jesu kratki video-pozivi tri puta nedeljno preko dečakovog socijalnog radnika u Teksasu.

Tokom tih poziva, Domingo i njegova supruga se teško emotivno povezuju sa detetom koje daje kratke odgovore i konstantno gleda preko ekrana kao da motri nekoga ko nadgleda njegov razgovor. Nedavno im je rekao da je mesto gde se nalazi “opasno”, ali nije objasnio šta misli. Zbog ovih razgovora njegovi roditelji su očajni i bespomoćni. Čuli su za optužbe o zlostavljanju dece u skloništu u Arizoni i boje se najgoreg.

“To su nevina deca a predsednik ih zaista previše kažnjava”, rekao je Domingo o Trampu. “Napravio je mnogo štete.”

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije