Radoznala Lola

Kako su ona-bugejše, japanske feudalne samurajke, izbrisane iz istorije

Dok je većina žena u Japanu bila potčinjena strogim društvenim pravilima i osuđena na život u domaćinstvu, ona-bugejša ratnice bile su poznate kao snažne, sposobne, i smele ništa manje od svojih muških ekvivalenata.

Redakcija

Izvor: Christobel Hastings - Vice.com

Foto: historydaily.org / thevintagenews.com

U jesen 1868. opasnost je pretila samurajima Aizu klana na severu Japana. Početkom iste godine, Sacuma klan sproveo je puč, zbacio šogunat i poluge vlasti prepustio novom caru, petnaestogodišnjem Mucuhitu koji nije oklevao da Tokugava feudalizam zameri radikalnom modernizacijom. Celo leto su se vodile borbe, ali carske snage u oktobru su stigle do kapija zamka Vakamacu. Opsadu je sprovela vojska od 30.000 vojnika, a sa druge strane 3.000 prkosnih lojalista spremalo se da skupo proda svoju kožu.

Dok je Aizu klan hrabro pružao otpor sa tornjeva i iz rovova, žene su mahom ostajale iza kulisa – kuvale su, previjale rane i gasile požare od topovskih udara koji su zamak danonoćno potresali. Ali Nakano Takeko, ona-bugejša ratnicu, odbrana se odbijala u prvim borbenim redovima. Carska vojska imala je artiljerijsku nadmoć, pa je Takeko u kontranapad povela neformalnu grupu od 20 do 30 ratnica. Posekla je bar pet neprijateljskih vojnika svojom naginatom pre nego što je hitac fatalno ranio u grudi. Na samrti, Takeko je zamorila sestru da joj odrubi glavu kako joj telo neprijatelj ne bi uzeo kao trofej. Sahranjena je ispod drveta u vrtu Aizu Bangmaći hrama, gde i danas stoji spomenik podignut njoj u čast.

Kroz vekove, većina žena u Japanu bila je potčinjena strogim društvenim pravilima, osuđena na brak, majčinstvo, i održanje domaćinstva. Ipak, postojale su i ratnice popu Takeko, poznate kao snažne, sposobne, i smele ništa manje od svojih muških ekvivalenata. Rođene u japanskom feudalnom ratničkom plemstvu ( bushi), one su širile i branile teritorije svoj porodice, čak su imale pravo da budu zakonite nadzornice ( jito) određenog dela zemlje. Bile su obučene u upotrebi naginate (sečiva na štapu) i kaikena (bodeža za samoodbranu). Daleko pre uspona samurajske klase u 12. veku, ove žene su ratovale za dom, porodicu, i čast.

Izvor: historydaily.org / thevintagenews.com

Posle Meiđi restauracije koja je 1868. od carskog Japana napravila modernu, industrijalizovanu, vesternizovanu zemlju, samurajska kasta koja je dugo i hrabro branila naciju počela je da gubi moć, a sa njom je nestao i uticaj neustrašivih ona-bugejša ratnica. Za to vreme, zapadnjaci su falsifikovali istoriju Japana, zanemarili herojska dela ona-bugejši, fokusirali se samo na prenaglašeno teatralne muške samuraje i njihove poslušne supruge u kimonu tesno vezanog obija. Istoričar Stiven Turnbul čak kaže da su „dostignuća ovih ratnica najveća neispričana priča u istoriji samuraja.”

Istorija ona-bugejši, bukvalno „žena ratnica”, počinje još u 200. godini nove ere, kada je carica Đingu, posle smrti cara Čuaija, preuzela presto i krenula u invaziju na Silu (modernu Koreju). Akademici još nisu sigurni koliko je validna istorijska figura Đingu, ali legenda je neodoljiva: neustrašiva samurajka protiv društvenih normi svog vremena, navodno je trudna obukla mušku odeću i odjahala u bitku. Invazija je bila uspešna, a carica je po povratku ugušila pobune i vladala do svoje stote godine.

U petom i šestom veku nove ere – po nekim izvorima „epohi kraljica” – Japanom su vladale moćne carice. U dvanaestom veku, Turnbul navodi da je klasa samuraja – nepokolebljivo odanih i časnih – ponovo zadobila prevlast: „bili su stražari ili vojnici pri carskom dvoru.” Od 1180. do 1185, u sukobima između zaraćenih dinastija Minamoto i Taira pojavila se jedna od najčuvenijih ratnica u istoriji Japana: Tomoe Gozen. Heike Monogatari, srednjevekovni opis Genpei rata, nudi ovaj živopisni prikaz: “Tomoe je imala dugu crnu kosu, svetlu kožu, i veoma skladno lice. Jahala je neustrašivo, bez straha od divljeg ata ili lošeg terena. Tako je vešto vladala mačem i lukom da hiljadu ratnika nije moglo da je savlada.” Talenti Tomoe Gozen bili su, dakle, streljaštvo, jahanje i kenđucu.

Izvor: quariety.com

Posebno je interesantno to što je Gozen bila jedna od samo nekoliko ratnica koje su se borile ofanzivno (onnamusha) za razliku od ostalih ona-bugejši čiji je stil bio primarno defanzivan. Ona je 1184. godine povela 300 samuraja u napad na 2.000 vojnika Taira klana. Kasnije iste godine, prilikom bitke za Avazu, savladala je nekoliko protivnika pre nego što je odrubila glavu vođi Musaši klana i odnela je svom vođi, Kiso Jošinaki. Gozen je kao ratnica imala tako dobru reputaciju da je Jošinaka nju smatrao za prvog pravog japanskog generala.

Uprkos minimalnim istorijskim zapisima, arheološki nalazi nedavno su pokazali da Gozen možda i nije bila tako retka pojava. Tri iskopane humke otkrile su značajno prisustvo žena na bojnom polju, što eliminaciji ona-bugejši iz istorijskih udžbenika samo dodaje na težini. Na primer, DNK testiranje sprovedeno na leševa iskopanih posle Senbon Macubaru bitke (Kacujori-Uđinao, 1580.) pokazalo je da je 35 od 105 tela bilo ženskog pola. Turnbul iz ovoga zaključuje da su ratnice gotovo sigurno bile prisutne na tom bojnom polju.

Na početku 17. veka i Edo perioda, usledila je velika promena u statusu žena u japanskom društvu. Neo-konfučijanska filozofija i sve češća trgovina ugovorenim brakovima bile su radikalne izmene za ona-bugejše čiji je status neustrašivih ratnica sada kosio sa novim poretkom mira, stabilnosti i rigidnih društvenih konvencija. Nekadašnju ratničku kulturu zamenio je „put ratnika” (bushido), nov kodeks ponašanja. Samuraji više nisu ratovali već su radili kao carski činovnici. Ćerke nekadašnjih generala i plemića morale su da žive pasivno i poslušno, kao žene i majke. Putovanje i bitka bili su zabranjeni, pa se ona-bugejšama tražila sasvim nova vrsta požrtvovanja.

Izvor: historydaily.org / thevintagenews.com

Istoričar Elis Amdur navodi da su žene iz buši klase tog vremena, po sklapanju braka, tradicionalno nosile svoju naginatu u muževljev dom, ali samo iz moralnih razloga. Sečivo je bilo „simbol njene uloge u društvu”, način da se uspostave „idealizovane vrline neophodne za ženu jedno samuraja” – snaga, pokornost, iznad svega istrajnost. „Vežbati sa naginatom”, dodaje Amdur, „značilo je poistovetiti se sa duhom požrtvovanja, sa svetim idealima ratničke klase.” Borilačke veštine su, dakle, za ženu bile vežba pokornosti prema muškarcu-domaćinu, kako bi se što dalje od ratnog stanja razvio skladan porodični život.

Uprkos novom dobu birokratije, sredinom 17. veka usledila je neka vrsta renesanse za ona-bugejše. Tokugava šogunat uveo je običaj borbene obuke žena iz samurajske klase; škole borilačkih veština posvećene ženama otvarale su se širom zemlje, sa akcentom na naginatu kao simbol morala. Žene su u ovom periodu počele da nezavisno štite svoja sela od opasnosti, kao što su radile pre mnogo vekova. Kada su u 19. veku počele poslednje bitke između Tokugava šogunata i carskih pučista, osnovan je poseban odred ratnica pod nazivom Đošitai, koji je predvodila ona-bugejša Nakano Takeko. Upravo su one napale carske sage u opsadi Aizu klana i zamka Vakamacu.

Aizu bitka ostala je upamćena kao labudova pesma ona-bugejša, iako se njihovo nasleđe i danas može videti u sitnim ali bitnim detaljima. Svake godine, održava se jesenji Aizu festival u kom devojčice odaju počast uspomeni na Nakano Takeko i njene ratnice. U isto vreme, nacija se u velikoj meri ponosi herojskim uspesima Carice Đingu, prve žene na japanskoj novčanici (1881.) Možda najveću čast izuzetnoj snazi i hrabrosti ona-bugejša odaje istorijski ep Heike Monogatari, koji slavnu Tomoe Gozen opisuje ovako: „Vredna hiljadu ratnika, spremna da se suoči sa demonom ili bogom, u sedlu ili na nogama.“

Pročitaj još

Od iste osobe