Naslovna vijestPraktična Lola

“Roditelji sa malom decom da masku prvo stave sebi pa tek onda svom detetu”

Ako samo jedno dete kroz moja iskustva dobije srećnu, nasmejanu i ispunjenu mamu onda se isplate sva nepoželjna zabadanja nosa, onih radoznalih, u moj život.

Redakcija

Izvor: Rosa Pavlović-Mirković -ruzasimic.blogspot.com

Foto: Aleksei Potov / Shutterstock.com

Ja sam poentu roditeljstva, ni manje ni više, spoznala u avionu. Nikad ne bih rekla da će me stjuardesa naučiti šta znači biti dobra majka. I to stjuardesa koja, po godinama bih rekla, ni nema decu… ali eto, znala je bolje od mene koja sam se busala da sam “prava majka”.

Elem, moj prvi let avionom, ja uzbuđena kao malo dete i pomalo uplašena, pomno slušam uputstva koja nam daje stjuardesa pre poletanja. Na samom početku se pitam zašto me od starta traumiraju pričama o padu aviona, a još ni poleteli nismo, kao da mi nije dosta i onih fobija koje sam imala pre ulaska u avion.

Unela se ona da nam slikovito objasni šta da radimo ako padnemo u more, šta ako se zapalimo, a meni se sve manje ide u tu Tursku i pitam se koji me đavo uopšte terao da letujem tako daleko.

Čini mi se da ona priča čitavu večnost dok stežem ruku svog petogodišnjaka i molim se Bogu da se ništa od toga ne desi.

Ponovo mi stjuardesa privlači pažnju uzimajući masku u ruke i kreće sa novim scenarijem: Ako ostanemo bez kiseonika iskočiće vam ove maske koje se nalaze iznad vaše glave. U mom mozgu kreće nalet misli, o majko mila, kojom brzinom kiseonik nestaje? Šta ako moj sin krene da paniči pa ne uspem da mu je stavim na vreme?

Nastavlja stjuardesa: “Molim roditelje sa malom decom da masku prvo stave sebi pa tek onda svom detetu”.

Ma šta lupa ova budala?! Vidi se da nema dece, jer da ima ovakvu budalaštinu ne bi mogla izgovoriti. Baš su bajni roditelji koji prvo sebi turaju masku, jadna njihova deca sa takvim samoživim roditeljima.

Završava ona svoje izlaganje sa: “Jer, ako ne pomognu prvo sebi, neće biti u stanju pomoći svom detetu”.

Foto: Milkovasa / Shutterstock.com

O *ebote, šta???

Narednih 15 minuta zurim u sedište ispred svog. Da li je moguće da sam tako glupa? Pa ja sve radim naopako!

Kreću munjevito misli da mi lete po glavi, jedva uspevam da ih pohvatam.

Nas, žene na Balkanu, od rođenja uče da se trebamo žrtvovati za decu. Loš brak, ma nije bitno, ćuti i trpi zbog deteta.
Hoćeš da budeš ostvarena u poslu koji voliš, kakva si ti to majka, stavljaš svoje potrebe iznad detetovih. Ti bi negde sa prijateljicama, naravno da je to ok ako vodiš i dete, inače bez dece idu samo loše majke.

I šta u svemu tome dobijemo?

Dobijemo isfrustrirane ženetine koje postoje samo kao majke; koje od svoje dece naprave ono što nikako u osnovi ne bi želele, kao dobre majke. Posle bude, ti bi dete moje da ideš svojim putem? E pa neće moći, mamica se žrtvovala za tebe, ceo život predodredila tebi, sad je red da mi to vratiš.

Neverovatno sam zahvalna stjuardesi što me je otreznila na vreme, jer sam sigurna da sam bila na putu da postanem baš takva isfrustrirana ženetina.

Mi, ustvari, svoj kukavičluk pravdamo decom, lakše je reći, neću ja tu ništa menjati zbog deteta, nego zaista preuzeti odgovornost za svoj život.

Nije se moja promena desila preko noći, trebalo mi je dve godine kvalitetnog otrežnjivanja, brisanja programa koje nam usađuju u glavu od rođenja i ozbiljnog rada na sebi da promenim neke stvari.

Foto: Bignai / Shutterstock.com

Kako ja svoje dete da ubedim da se sve može ako to dovoljno jako želiš, ako na mom primeru ne vidi? Kako da mu dokažem da je život bajka koju sam piše, ako mu to na svom primeru ne pokažem?

Deca ne slušaju, deca gledaju i tako uče.

Par godina posle tog leta; imao je 11 godina u tom momentu, mi je rekao nešto najdivnije na svetu.

“Znaš, mama, ja sve više mislim da si ti Jamajčanka. Em si tako tamnoputa, em si uvek nasmejana. Nema tog problema koji ti se desi a da se ti ne osmehneš, ja ne znam nikog na svetu da ima toliko problema a da je tako nasmejan i srećan.”

E tad sam sa najvećom sigurnošću znala da će izrasti u jakog, srećnog i ispunjenog čoveka.

Potrebno je samo naći balans između vremena koje odvajaš za sebe i vremena koje posvećuješ detetu. Posle svega toga, naše zajedničko vreme je bilo mnogo kvalitetnije, ispunjenije.

Nije bitno koliko sati ćeš posvetiti detetu, nego kako će to vreme biti ispunjeno. Poznajem gomilu žena koje su maksimalno posvećene kući i deci, a to zajedničko vreme provode urlajući i mlateći decu. Nikako da shvate da ih tuku zbog sopstvenog nezadovoljstva.

“Budite ono što želite da vaša deca budu kad porastu.”

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije