Praktična Lola

Dvije sorte roditelja: Da li si Kobra ili Lotosov cvijet?

Kao što je opšte poznato i već više puta apsolvirano, opuštenost je najvažnija u roditeljskom zanatu.

Redakcija

Izvor: Jelica Greganović - detinjarije.com

Foto: Bob Živković / detinjarije.com

Opuštenost vašoj deci garantuje zdrav i neometan razvoj, kako fizički, tako i mentalni. Opuštenost je i za roditelje više no preporučljiva, jer smanjuje mogućnost da završe u haljinama koje se kopčaju na leđima sa predugim rukavima, takođe leđno vezanim u mašnu.

Opuštenost kod dece je prirodni dar, koji oni usavršavaju na dnevnoj bazi. Svako dete bi moglo da opuštenošću ugrozi i Dalaj Lamu, samo kad bi htelo ili kad bi za to imalo vremena. Kako deca prioritet daju jurcanju naokolo i ne zanima ih da obučeni u stolnjake ćute na vrhu usamljene planine, Dalaj Lama za sada može neometano da se kiti titulom pojma smirenosti.

Živci ko konopci

Što se tiče roditelja, tu je stvar malo drugačija. Opšte opušteni roditelji se dele u dve grupe: Lotosov Cvet i Kobra.

U grupu Lotosov Cvet spadaju roditelji sposobni da na klupi u parku, u pozi Lotosovog Cveta pozdravljaju sunce dok njihovo dete ispod klupe jede pikavce i pokušava da ujede mimoiduće kučiće.

Takvi roditelji mogu da žive po bar dvesta godina, jer su njihovi živci deblji od konopaca za privezivanje prekookeanskih brodova. To su oni roditelji koji vam dođu u goste i mirno pijuckaju kafu, dok vi pokušavate da njihovo dete skinete sa regala na koji se nekim čudom uzveralo, i sa koga želi da aterira na glavu ili da ga u poslednjem trenu spasite od izlaženja kroz prozor solitera.

Tanke žice svilenih nerava

Ovde negde se završava priča o opuštenim roditeljima sorte Lotosov Cvet, jer svako dalje njihovo opisivanje bi kod opuštenih roditelja iz grupe Kobra, izazvalo latentni svrabež po celom telu, trzaje glave i potrebu da nekog što pre pridave. Golim rukama, bez svilenog gajtana. Naime, Kobra-roditelji žive na tankoj žici svilenih nerava, koja svakim danom postaje sve tanušnija, i to na račun mračne strane njihove mašte, iz trena u tren sve deblje.

Foto: Lia Koltyrina / Shutterstock.com

Kobra-roditelje mogu da prepoznam na prvi pogled, jer toj grupi pripadam od prvog minuta kad sam ugledala babicu koja mi donosi tek rođeno prvorođenče. Uprkos svoj postporođajnoj blentavosti koja bluzi po vakumu još uvek postojećeg šoka od preživljenog ‘gospodebožeštalimejeovosnašlo’, majka Kobra prvo pomisli, videvši kako neko drugi drži njeno sveže dete: „Makni tu ruku malo gore, kako ga/je to nosiš, hoćeš da ti ispadne?!“

Dakle, od tog prvog trena majka Kobra, napeta kao struna od silne opuštenosti, treperi nad pojavom i životom svog deteta.

Desi li joj se još koji takav dar Božji, njeni živci će se pretvoriti u zategnutu mrežu, čiju izdržljivost će iskušavati nebrojene životne situacije u koje se deca tako talentovano dovode.

Ne daj bože šta ti majka sluti

Uzmimo, na primer, mene. Nema tog filma strave i prepadanja koji bi mogao da konkuriše mojoj mašti. Ja sam ona iz narodne izreke „Ne daj bože šta ti majka sluti“. To, šta se meni vrti po glavi, bi svaki holivudski režiser suvim zlatom platio. Noćne more su prolećni lahor u poređenju sa mojim materinskim strahovima. Čak iako sam kod prvo dvoje dece iskustveno proverila da je disanje pojava koja ne nestaje tek tako, i kod trećeg deteta sam ustajala noću i kao vampir se naginjala nad krevetac. Da čujem da li diše. Diše li? Diše… Što tako tiho? Diše li stvarno?

Onda me ‘vatala strava da će da se unakaze kašikom, a kamoli viljuškom. Noževe smo i tako držali van ne samo dečjeg, nego i našeg domašaja. Bila sam spremna da ih obučem tako kako ni majka medvedica ne bi svoju mladunčad oblačila. Da ih ne produva. Donja majica je zakon svih životnih zakona. Posle sam slutila da bi mogli da izjedu neku kocku ili ko zna koju sićahnu igračku. Da padnu sa kreveta. Da zveknu glavom o sto. Da pod padne na njih. Da se popare hladnom vodom. Da se prehlade od mlake vode. Da ne jedu premalo. Da ne jedu previše. Što li se češkaju?

Kobra trojeručica

Negde u to vreme su mi se razvili i refleksi po kojima su poznati pripadnici opuštenih Kobri. Protiveći se svim zakonima fizike i prevodeći svoje mišiće preko granica dozvoljenog, nametnutim svakodnevnim treningom sam dosegla sposobnost da jednom rukom hvatam čašu koja pada sa stola, drugom skidam mladunče koje se upravo penje na luster, a trećom otimam varjaču kojom dete mi moje pokušava da se obogalji u očnom predelu.

Foto: Cookie Studio / Shutterstock.com

Baš tada kada mi je porasla preko potrebna treća ruka, izniklo mi je i treće oko na potiljku, njime sam lovila sve rizične situacije koje su mi se odvijale iza leđa. Uz to sam naučila da se nečujno krećem po mrklom mraku, tehnikom na kojoj bi mi pozavideli i pripadnici najspecijalnije od specijalnih jedinica. Usavršila sam i bauljanje pod krevetima, zavlačenje pod ormane, izvlačenje stvarčica koje su se otkotrljale pod frižider papirom. Sigurno bih savladala i ono otvaranje sefova šnalama, samo da smo imali sef. Na žalost, potrebe za njim nije bilo, jer smo i tako sve pare trošili na decu.

Spajdermenovska tehnika Supermena

Problem je nastao kada sam shvatila, a Žmu me u stopu pratio, da silom prilika, gore navedene stečene kvalitete ne mogu da ograničim samo na sopstvenu decu. Gde god da me neko turi, ja ću već naći dete na kome ću moći da vežbam svoje sposobnosti. Taman i da dete nije moje. Što nije zgodno.

Prvo sam od te nezgodne navike počela da odvikavam Žmua. Lakše je na njemu, nego na sebi, da provežbam prevaspitavanje i prelazak iz Kobre u grupu Lotosov Cvet. Naime, Žmu je svoje strave fokusirao na pokretne stepenice. Kako odemo u neki potrošačko-javno-masovni prostor giga-hiper-mega razmera, Žmu počne pogledom da traži pomenute stepenice. I kao za inat, na njima će se uvek naći bar jedno dete, koje se po svim pravilima nepravilnosti vozi i trčka u suprotnom od krećućeg pravca.

Naravno, njegovi roditelji spadaju u Lotosov Cvet grupu, i srećni što je dete konačno našlo neku zanimaciju i ostavilo ih na miru, mirno pijuckaju sokiće na nebezbednoj daljini. U prvo vreme se Žmu, poput Betmena obogaćenog spajdermenovskom tehnikom Supermena, bacao ka stepenicama i na silu spasavao zaprepašćenog ljudskog mladunca.

Foto: altanaka / Shutterstock.com

Trebalo mi je više od godinu dana da ga naučim da zaboravi da pokretne stepenice uopšte postoje, da tuđa deca nisu naša deca, i da će jednom naleteti na agresivnog Lotosovca koji će još i da ga tuži što mu je detetu uskratio samopovređivanje. Od tada Žmu, doduše uz lake trzaje glave, disciplinovano gleda u pod, ma gde da idemo.

Kao opuštena Kobra

Na žalost, ono što mi je uspelo kod njega, nije radilo kod mene. Iako su naša deca dovoljno porasla da mi mahom gledaju u teme, uzimaju ključeve od auta, a neka čak i rade (mada mi još uvek nije jasno kako neko može da zaposli bebu maminu), ja još uvek gledam ko će šta da obori, u šta da se zatrči i sa čega da se skotrlja. Na ulici pokušavam da ih uhvatim za ruku, u liftu gledam da ne pričkljepe prste vratima, bez obzira na punoletne godine bih im najradije ja obrisala nos, sa sve onim: „Duni! Duni jako kao lokomotiva!“

To što to radim ili pokušavam da uradim našoj deci, pod uslovom da ih nađem i stignem, to i nekako… ali što merkam tuđu decu, to je muka. Zato, kad god odemo u neki objekat ugostiteljskog karaktera, ja prvo pogledam ima li dece i gde su fokusirana. Ukoliko ih ima, sedam za najdalji mogući sto. Ne zato što ne volim decu, daleko bilo, nego zato što znam da ću u roku od deset minuta početi da naokolo ganjam tuđu decu, da gledam u koji ćošak će da se geknu i gde će da se spotaknu.

I dok njihovi roditelji, Lotosovi Cvetovi, mirno pričaju i pijuckaju, meni oči beže kao prepadnute ovce, a opruga živaca Kobre je spremna da me svakog trenutka lansira u spasilačku akciju.

Sto puta sam sebi rekla da sam opuštena, da to nisu moja deca, da sam opuštena, da imaju oni svoje roditelje, da sam opuštena, da me ne zanimaju tuđa deca, da sam opuštena… i nikako da proradi. Iako sam opuštena. Stvarno. Potpuno opuštena. Kao opuštena Kobra. Opuštena.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije