Praktična Lola

Epilog jednog prijateljstva

Zaleđeno decembarsko veče. Izlazim da dočekam ćerku, njen otac treba svakog trenutka da mi je doveze. Usput iznosim kesu sa đubretom, toga imamo stalno. Neverovatno, kad god izlazim ja iznosim nekakvo đubre.

Redakcija

Izvor: Vladana S. / Sačekaj malo - Dnevnik supermame

Foto: Joanna Dorota / Shutterstock.com

Znači, ispred zgrade sam. U susret mi dolaze dečkić od nekih 13 godina i žena u zimskoj jakni sa šalom oko glave. Dečka znam, on je unuk prijateljice moje majke. Baka iz susednog ulaza šalje dakle drugoj baki (mojoj majci) žito i nekakav pasulj. Sveti Nikola je, 19. decembar.

Ženu koja ga prati takođe znam. U stvari, znala sam je nekada, u nekom ranijem životu.

U stvari, nije samo da sam je znala, poznavala sam je, i to vrlo dobro.

U stvari, bile smo nerazdvojne, kako ono kažu, kao prst i nokat.
Bile smo najbolje drugarice godinama.
Putovale smo zajedno, učile zajedno. Smejale se i plakale zajedno – zbog ljubavni, života, dobrih ocena, lepih ili tužnih pesama. Sećam se slušala je pop i ložila se na The Style Council i EKV…

Uspomene naviru. U jednom periodu smo obe bile zaluđene biljkama. Kupovale smo saksije, sadile, presađivale, razmnožavale. Pa momci, pa koncerti… svašta nešto.

Bila sam poverenik za ljubavne probleme. Čak sam je upoznala sa jednim, kasnije se za njega i udala. Bila su to lepa vremena. On visok i plav, ona oniža crnka, a baš takve je voleo. Skupilo se društvo, rekla sam mu: „imam jednu slatku malu za tebe. Makedonka po majci, znači ima miraz, nov šporet čeka spreman“. I kao na filmu, dopadoše se jedno drugom, zavoleše se. A ja sam bila kuma.

Hteli su decu, nije im išlo. Potrošili su brdo para na vantelesnu, najzad je zatrudnela. Nosila je trojke, lekar ju je ubedio da je to u redu, da žena od metar i žilet može da iznese tako rizičnu trudnoću. Svo troje ih je izgubila u šestom mesecu. Plakale smo zajedno.

Foto: Natalya Yan / Shutterstock.com

Mnogo godina kasnije, čudo se desilo, zatrudnela je prirodnim putem. Rodila je Gorana, koga smo iz milošte svi zvali Mikan jer je blizu njene kancelarije bila istoimena pekara.
Otrčala sam da vidim čudo od bebe čim je izašla iz porodilišta, nisam htela da sačekam propisanih 40 dana. Njena sreća bila je i moja.

Moja životna priča tekla je paralelno sa njenom. Kad je ona jurila decu, ja sam opušteno čekala „da mi se javi“ želja za potomstvom. Jednog dana sam shvatila da je đavo odneo šalu pa sam se i ja bacila na vantelesnu oplodnju.

Da li se ljudi menjaju sa godinama, ili samo neke naše osobine isplivaju na površinu kako starimo?

Šta je uopšte prijateljstvo, da li prijateljima treba pružati bezrezervnu podršku u svakoj situaciji?

Moja veza je bila – kakva je bila, ćopava i kljakava. A moja najbolja drugarica nije smatrala da naše prijateljstvo zaslužuje podršku, niti da ja podršku zaslužujem nezavisno od toga s kim živim i kakav je on prema meni, ili kakav je uopšte.

Prijateljstvo je raskinula tako što mi je rekla da ne može da se druži samnom dokle god ja budem u vezi sa čovekom koga ne može da podnese i o kome misli sve najgore.

Ta moja veza, iz koje se pre sedam godina rodilo moje jedino dete, raspala se nešto kasnije. I verovatno je drugarica bila u pravu, ja jesam bila u pogrešnoj vezi.
Ali, šta je prijateljstvo uopšte? Treba li prijateljima silom otvarati oči, ili ipak biti uz njih u svakom slučaju, u lepim, pa i u ružnim i teškim vremenima?

Iz vantelesne u vantelesnu, i ja sam napokon zatrudnela i rodila dete, četiri godine pošto smo se razišle. Naš kontakt je prekinut, ali pošto su nam majke redovno kafenisale i s vremenom se zbližile kao nas dve nekada – obe smo znale kako ona druga živi.

Foto: Liudmila Fadzeyeva / Shutterstock.com

Znala je da sam u oktobru 2011. rodila to dugo željeno dete. Znala je da sa ćerkom živim kod majke, u svom nekadašnjem stanu.

Nije se javila da mi čestita, nije se javila da dođe da vidi moju bebu i da joj se raduje, kao što sam se ja radovala njenoj. Da li je to uopšte poželela, ne znam.

I tako, četiri plus sedam, jedanaest godina nakon našeg razlaza, izlazim ja sa kesom đubreta da dočekam ćerku, koju je otac trebao mi da doveze.

Pored mene prolazi dečkić od nekih 13 godina, znam da je to Goran. Isti otac: plava kosa i naočari.
Za njim ide dobro poznata žena sa šalom oko glave. I ona nosi kesu sa đubretom. Obraća se sinu, a ja slušam ali joj ne prepoznajem glas.
Znam ko je, nije se mnogo promenila. Ali glas mi je nekako stran.
U knjigama često nailazim na priče o susretima, gde su se nakon mnogo godina ljudi promenili, ali se ipak prepoznaju po boji glasa. Ali eto, jedanaest godina kasnije ona mi zvuči kao neka strana žena a ne kao devojka s kojom sam preko dvadeset godina delila dobro i zlo.

Obraćam joj se, „Biljana…“
Gleda me s nerazumevanjem, a zatim iznenađeno. Istina je da sada izgledam drugačije.

Razmenjujemo par kurtoaznih reči, ona uglavnom ponavlja „nisam te prepoznala“. Pita kako mi je majka.

Nailazi auto, iz auta izlaze moja ćerka i njen otac. Ljubazno se pozdravjaju, a što i ne bi, jedanaest godina kasnije… Gleda moje dete, spominje da je kod svoje majke videla par njenih fotografija.

Foto: Marina Zezelina / Shutterstock.com

Veče je, trotoar je osvetljen tek sa par svetiljki. Ne znam da li ona može da raspozna crte lica moje ćerke. Da li iz tog kratkog susreta, detinjeg rukovanja i prenemaganja može da shvati koliko je divno to moje čudo od deteta koje sam jedva nekako rodila, sama samcata, sa punih 46 godina života.

Ne znam da li vidi koliko je dražesna, umiljata i pametna. Ne znam da li je zanima, da li ju je uopšte zanimalo u prethodnih sedam godina.

Pozdravljamo se, odlazi sa sinom i kesom za đubre (reče da je majčino). Bio je mrak, tako da joj nisam jasno videla oči.
Ne znam da li se uz poslednje reči, „e, baš mi je drago što smo se videle“ nasmešila.

Eto meni zakasnelog epiloga dvadesetogodišnjeg prijateljstva, nekada najvećeg i najdivnijeg.

Ali šta je prijateljstvo uopšte? Da li se može „potrošiti“? I da li totalno različiti ljudi mogu biti pravi, istinski prijatelji zauvek?

Sa nekima se samo poznaješ. Sa drugima ponekad popiješ kafu, razmeniš misli. Trećima možeš i da se poveriš, računajući da te neće odbaciti kao smrdljivu čarapu ako im tako dođe, pa čak i ako si u vezi sa crnim đavolom.

U ovim našim kratkim životima budite pravi prijatelj svojim prijateljima. Podržite ih, pomozite im. Nađite im se u teškim trenucima, radujte se njihovim uspesima, i nemojte nikada sebi dati za pravo da ih osuđujete ili da im sudite. Jer svi smo različiti, i to je ono što ljudsku rasu čini posebnom i dragocenom.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije