Lole iz komšilukaNaslovna vijest

Kupi hleb. Volim.

Ne znam da li verujete u onu teoriju da se ljudi promene kada dobiju dete. Ja bar jesam. Moj odnos prema mužu. Prema meni. I drugim ljudima. Na gore ili na bolje, ne znam. Ali primetno je.

Redakcija

Izvor: Jelena Vučetić - Being Mom

Foto: maksimee / Shutterstock.com

Ponekad mi zafali ona stara ja. Moj muž kakav je bio. Kažem – ponekad. Jer u 99 odsto vremena uživam u nama kakvi smo danas. I u našem malom zvrku, koji više i nije toliko mali.

Mada, fakat je da je sve nekako bilo slađe u periodu zaljubljivanja, zabavljanja, ludovanja. Ja, luckasta kakva jesam, i dan danas se glupiram i ludiram. Desi se tako da izađemo nekad sami (obavezno u kupovinu, preretko u provod, pozorište, šetnju) dok dete čuva baka.

I ja bih tada sve. Da ispričam neispričano. Da se držimo za ruke. Ljubimo kao tinejdžeri. Oooo, kad ovako pišem kao da sam zrela za psihijatra. A muž mi kaže: Pobogu, šta te je spopalo, usred smo prodavnice, ponašaš se kao neka klinka. Ja iznervirana odgovorim da se on ponaša kao kakav deda, onda on doda da je vrlo nekulturno da se cmačemo ispred ljudi i to u marketu, a ja prećutati ne mogu pa mu kažem da moram u marketu kada me samo tu i izvodi.

Naravno, kupovina se istog trena završava, do kuce se vraćamo dignutog nosa i svako sa svojim kesama u rukama. Ja likujem u sebi jer je njemu zapao toalet papir. On meni da kaže da nisam više klinka i da ne smem da se cmačem. E pa tek mi je 35-a, a ako on neće naći ću već nekog drugog ko hoće. Usput naravno, hoću da crknem jer je meni zapalo da nosim mleko i jogurt za nedelju dana. Bilo je ili to ili toalet papir. Koja sam ja ćurka.

Foto: arfa adam / Shutterstock.com

Poenta priče. Promenili smo se. Sa detetom. Godinama. Ali tu nije kraj. Ne treba prestati disati, živeti. Potčinjavati se. Bilo kome. Detetu. Mužu. Kući. Poslu. Treba biti svoj. I praviti kompromise. Naći vreme. Vreme za sebe. Za porodicu celu. Za dete samo. Za muža samo.

A to iziskuje trud. I ljubav. I strpljenje.

I tako kažem ja mom dedi, pardon, mužu, hajde da pričamo o nama, da unesemo, tj. vratimo onu neznost i ljubav od ranije. I on se slaže. Divno.

Ujutru mu sa posla šaljem poruku. Tj. kucam je već 17 minuta. I lomim se. Da li da je šaljem ili ne. Da nisam previše patetična? Brišem sve. Hajde ispočetka. Posle pola dana smišljanja, on zove i pita što se ne javljam. A što se ti ne javljaš, pitam. Evo upravo ti šaljem poruku, kaže. Čekam. Stiže: Volim. Živela romantika, mislim u sebi. Uzvraćam niz crvenih srculenaca, bez smeha, molim, jer mozak mi ne radi, a ovo je nešto toliko patetično da sam bez komentara. Da su žive, sve junakinje mojih omiljenih romana sa obe ruke bi se krstile. A Skarlet O’Hara bi me ili pljunula ili pljusnula vodom. Toliko.

Idemo na pokušaj broj dva. Šaljem poruku. Hoćeš da gledamo neki film večeras kad uspavamo klinca? Može, kaže. Hoćeš da nam uzmeš neke kokice i pice? I to može. Noć je pala, dete spava, a mi se oko filma dogovoriti ne možemo. Scena se završava tako što ja demonstrativno gasim komp, uključujem TV i vrtim kanale. Kokice smo već pojeli.

Foto: Daxiao Productions I Shutterstock.com

Muž mi mrzovoljno kaže da ide da spava. Meni sve govori da treba i ja da krenem sa njim. Umesto toga, ostajem i buljim u TV, dok dovršavam svoje i uzimam i njegovo piće. Ženo, stvarno, da li ti stvarno slušaš narodnjake na TV-u? – govorim sebi na glas. Odlazim na spavanje, muž je već u dubokom snu. Laku noć, mužiću, smisliću nešto bolje sutra, obećavam.

I tako se trudim. Svakog dana. Da promenim nešto. Da poboljšam nešto. I on isto tako. Ali zapali smo u neku kolotečinu ili šta već. I trgli se ne bismo. Ali…

Dobijam poruku od muža – Klinac je bio dobar u vrtiću, da li treba da kupim nešto? Odgovaram sa Ok, kupi hleb volim. A on na to odgovara sa Koji hleb voliš? Dolazim kući ljuta, jer šta se on tu sprda sa mnom?! Ne svađamo se ispred deteta, ali pametnica je on mala, i vidi da mama ujeda i da i mama i tata glasnije pričaju. I zaustavlja nas u priči. Uzima magazin neke turističke agencije. I kaže: Tata, vidi novine. Ovde tata grli ženu. Hajde sad, grli mamu odmah.

Od emocija ne znam da li bih plakala ili se smejala. Ali jedno znam. Važni smo mi. Isti. Različiti.

Sutradan zovem muža dok idem na posao. Pričaj mi šta radiš. Šaljem mu poruke bez razmišljanja, brisanja. Biramo film zajedno. I belo vino. Kupujemo karte za koncert. I imamo samo jedno pravilo. Nema više poruka kupi nešto volim. Ni hleb. Ni papir. Ništa. Ne samo što su zbunjujuće, nego su i beskorisne.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije