#AtipičnaLjubav: Šamar
Ljubav je zasigurno najkompleksnije ljudsko osjećanje.
Piše: Mia
Foto: Leonard Hugo / Shutterstock.com
Pri tome ne mislim na stvari koje po prirodi dođu, ljubav prema majci, ocu, čak ni prema onima koji su dobri prema tebi ili ti probude želju da istražuješ šta se u njima krije… ne, ne mislim na leptiriće u stomaku.
Kada kažem ljubav, ja mislim na njega. Mislim na njega i prođe me jeza. Jeza, jer se plašim da me možda niko nikada neće razumjeti.
Ne mogu tačno da odredim kada je sve počelo, ali i danas osjetim drhtaj u butinama kada u mislima prizovem taj daleki 25. maj 1999. Trčkarala sam bezbrižno, smetala mu dok gleda dnevnik, i konačno prosula duvan iz kese na kudravi trpezarisjki tepih. Ne sjećam se šta je rekao prije nego što sam osjetila njegov krupni mesnati dlan na svome obrazu. Odjurila sam uplakana u svoju sobu.
Pravi šok je nastupio kada sam otkrila da ću morati da promenim donji veš. Rumenilo još dugo nije silazilo sa mojih obraza.
Od toga dana, samo sam tražila razloge da ga naljutim i da dobijem svoje. On je mnogo psovao vičući na TV i proklinjao državu. Često je govorio da sve treba pobiti, a ja bih osjetila trnce niz kičmu od tog njegovog uzbuđenja.
Na žalost to nije potrajalo. Zajedno sa jednim trulim sistemom srušio se i on, u postelju. Svi su se čudili to je mene malu to tako pogodilo.
Kremiran je, kako je i želio. A ja sam se, nakon godina borbe, konačno dokopale njegove urne. Protezu sam odavno ukrala sa noćnog stočića, dok je još bio živ.
Godine su iza mene, odavno nisam brucoškinja. Urna krasi moju domsku sobu. Nikome nisam rekla šta je to u stvari. Nisam željela da me smatraju čudakinjom.
Bila je nedjelja i cimerka i njen čupavac su ponovo gužvali čaršafe. Nisam se nadala da su još tu. Uletila sam u sobu divljački, nekulturno. Skamenila sam se. Polugol dugokosi mladić je držao u ruci moju urnu. U ustima mu je bila smotana cigara. “Vrati to na policu”, siknula sam.
“Pa moramo negdje da otresamo”, reče mi cimerka. “Ja to čudo koristim kao pepeljaru cijeli semestar. Pušila sam krišom, znam kakva si čistunka, ne bi mi dala.”
Pogled mi se mutio, čula sam krv kako struji kroz vene. Zgrabila sam torbicu sa protezom i potrčala iz sobe. Nisam se zaustavila dok nisam došla do obale Vrbasa. Pala sam na zemlju i plakala. Trajalo je. Konačno sam se smirila.
Shvatila sam da je vrijeme da ga konačno pustim da ode. Izvadila sam protezu iz torbice, poljubila je posljednji put i bacila u virovitu rijeku.
Zbogom, jedina ljubavi.
#AtipičnaLjubav
