Lole iz komšiluka

Priča o ženskom došaptavanju kroz vreme

Poslednjih dana uporno me gleda sa male fotografije u mesinganom ramu moja prababa Deva.

Redakcija

Piše: Milana Tadić

Foto: Dark Moon Pictures / Shutterstock.com

Stoji pored svog muža, mog pradede Milana, previsokog i premršavog, sa nezgrapnim brkovima. Sa suknjom navučenom do ispod grudi. Videla sam tu sliku na zidu bakinog predsoblja.

Ne znam zašto. Možda zato što smo naše nikad rođeno dete planirali da nazovemo po njemu.

Milan. Kakvo jednostavno ime.

Kažu da je i pradeda bio takav. Čovek od malo reči. Izgovarao je, kaže moj tata, dve do tri dnevno. Sebi u brk i drčno. Bio je stolar. Kažu da je imao ruke toliko vešte da je po sećanju istesao bidermajer orman kad se vratio iz Austrije, sa odsluženja vojnog roka.

Baba je, opet, legenda veli, imala moć da leči travama i razgovara sa životinjama. Lečila je isključivo stoku. Kaže tata da su joj se krave radovale kao što se pas raduje čoveku.

Foto: Karin Hildebrand Lau / Shutterstock.com

Jednom je, priča mi tata, baba letvom udarila međeda i oterala ga iz štale, verujući da isteruje jazavca ili lisicu. Pričao mi je da se jedva oporavila od šoka kad je shvatila šta je uradila. Da li se prepala međeda ili sebe?

Da li prababa gleda u mene jer želi nešto da mi kaže? Ili prosto samo gleda kao i ostali preci čije su oči stalno tu, da bismo se u njih po potrebi zagledali i u njima prepoznali sopstveni pogled?

I ovde ću stati. Jer nema kraja rečima.

I sve one kao da ostaju u nekom kolektivnom sećanju, da bismo stalno za njima mogli posezati. I tako kao da večno živimo u već rečenom i iznova proživljavamo već proživljeno.

I moj jecaj za nerođenim Milanom samo je dalek odjek baba Devinog vapaja nad telom prvorođenog sina. Umro je toliko mlad, da ga baka nije ni upoznala. Bila je osma od devetoro dece.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije