Lole iz komšilukaNaslovna vijest

Moje ime je Dragana i moje odeljenje samo zarađuje novac da svi odu na ekskurziju

Učenici III1 Desete gimnazije „Mihajlo Pupin“ u Beogradu će u septembru zajedno na ekskurziju. Svi do jednog, njih 32.

Piše: Jelena Pralica

Foto: Privatna arhiva

Ne bi to bila nikakva revolucionarna vijest, da iza nje ne stoji i onaj dio koji govori o normalnosti.

A to je onaj u kojem stoji da je njihova razrednica, profesorica njemačkog jezika Dragana Možek odlučila da prevrne i zemlju i nebo i da im to omogući. Jer, stvari su prije jedne njene objave, koja je, s druge strane, istinska revolucija, bilo znatno drugačije.

Ali, krenimo iz početka. Bar onog koji se tiče Lole. I Dragane. Jer one su malo starije prijateljice.

Naime, Dragana je u timu, zajedno sa svojim suprugom Igorom, koji potpisuju redove na TripBlogPostu, s kojima sarađujemo već neko vrijeme, jer su i nas, kao i mnoge druge, “kupile” njihove priče i putopisi nastali širom svijeta.

TripBlogPost je projekat nastao u januaru 2017. godine “kao potreba da se negde zabeleže priče o kojima se retko priča ili uopšte nisu ispričane” – o slijepom fudbal u Berlinu, prostitutkama kao preduzetnicama u Amsterdamu, dresurom slonova na Šri Lanci… Evo i nekih njihovih tekstova koje možete pročitati na Loli:

Kad si čoveku prijatelj: Šri Lanka i siročići Pinavale

Laki drogoši Amsterdama: Gde su i kako funkcionišu kofišopovi

Segedin šverc turizam: Koliko stvarno košta vaš telefon

Nekome đubre, nekome blago: Bordalovi 3D murali u Lisabonu i Portu

A sad se vratimo na početak ovog teksta.

Dragana Možek je mlada profesorica koja je odlučila da jedan gratis pretvori u tačno onoliko koliko je potrebno da jednog dana, početkom predstojećeg septembra, u jednom autobusu bude svih 32 đaka iz njenog odjeljenja, koji će zajedno otputovati na matursku ekskurziju.

Jedno gratis mjesto je, nažalost, bilo nedovoljno. Stoga su odlučili da ZARADE NOVAC, ne da apeluju na donatore, već isključivo da ga zarade i nude različite vrste posla – da nose kafe, pomognu nekome pri preseljenju, daju instrukcije, čuvaju djecu…

Uostalom, pričitajte i sami (ako već niste):

Dragi drugari,moje odeljenje i ja organizujemo humanitarnu akciju i bilo bi strava ukoliko biste hteli da se uključite….

Gepostet von Dragana MOzek am Dienstag, 5. März 2019

 

Dogovorila sam s Draganom da o ovom hvale vrijednom gestu, koji vraća vjeru u normalnost, jer on upravo to i jeste – isključivo podsjećanje na sve ono što smo nekako u međuvremenu zaboravili, potisnuli, smetnuli sa liste prioriteta – da budemo vrijedni, da se ne treba stiditi vlastitog rada i da je to i dalje najbolji način da budemo svoji i da imamo svoje, govori i za Lolu.

I tu smo negdje shvatile da bi, zapravo, bilo najbolje da nam ona kaže nešto više o toj djeci, svojim đacima. O toj omladini, za koju ćemo danas, svako malo čuti, kako je ovo ili nije ono. A vjerovatno ih samo ne slušamo dovoljno pažljivo. Jer, oni zaista imaju mnogo toga lijepog, dobrog i pametnog da nam kažu.

Ovo je ova razredna-zmaj, kako je djeca zovu, koja predaje njemački jezik, a radi i kao prevodilac za Turističku organizaciju Njemačke u Beogradu, napisala o “svojoj”, ali i svoj drugoj djeci koju danas tako lako kritikujemo, kudimo i vidimo samo ono loše, a zapravo zaboravljamo da su oni ono što mi načinimo od njih:

 

Ova današnja omladina…

Ova današnja omladina… šta? Imaš li ti uopšte dodirnih tačaka sa „današnjom omladinom“?

Priča kreće ovako. Sedim ja tako u petak posle posla i javljam roditeljima koji su se prijavili za gratis za ekskurziju da im nažalost mogu dati samo 10-15% popusta, jer ih je mnogo. I svi do jednog odgovaraju: „Snaći ćemo se nekako, hvala u svakom slučaju, to je maturska ekskurzija, moje dete će ići“. A meni u grlu knedla k’o teniska loptica!

Opet uzmem telefon i u odeljenjskoj Whatsapp grupi napišem „Ljudi, ‘oćemo mi da zaradimo te pare?“. I stiže odmah 30 i kusur puta DA. Dakle, ne dvoje, troje, ne ni šestoro, ne čak ni pola ili malo više od pola. Svi odjednom i svi u glas DA. A onda kreću da pljušte ideje, šta mogu, umeju, znaju, žele da probaju.

E to je današnja omladina.

Moje ime je Dragana i ja sam razredni starešina odeljenja III1 Desete gimnazije „Mihajlo Pupin“ u Beogradu. Moje odeljenje samo zarađuje novac kako bi isplatilo matursku ekskurziju za sve svoje drugove i drugarice čiji su se roditelji prijavili za taj jedan gratis.

Sve ideje za sticanje zarade su njihove – žele da budu kuriri, da čuvaju decu, da daju časove, da malo fizikališu, da mese kolače i kuvaju kafe… Donacije ne primaju. Ova akcija mora imati pedagoški i vaspitni karakter i zato se novac mora zaraditi radom, trudom i zalaganjem, jer je to život. Takav je dogovor i toga se držimo.

Za sve one koji na neki način žele da se uključe u ovu akciju i daju doprinos, a nisu u Beogradu ili im nijedna usluga nije potrebna, imamo predlog da zadaju neki društveno korisni zadatak u vidu volontiranja u domovima za stara lica ili nezbrinutu decu, u svratištima ili azilima za napuštene životinje, u narodnim kuhinjama ili prihvatilištima. I to će onda biti dupla radost.

Moji đaci međusobno ne znaju za koga rade. Svi rade za sebe i za druge, rade za svoje odeljenje, da ih u u septembru u autobusu bude 32, kao i u školskoj klupi. Jer tako treba da bude.

Škola nisu samo funkcije i limesi, Ana Karenjina i Proces, Present Perfect ili tabela nepravilnih glagola, nervni sistem i Drugi balkanski rat. Škola je solidarnost, empatija, beskrajne šale, ljubavi, smešni problemi koji deluju „kao kuća“, prevladavanje nesigurnosti i upoznavanje sebe. Mi koji radimo sa decom znamo to i mislim da ćete retko iz usta jednog prosvetnog radnika čuti ono čuveno: „Ova današnja omladina… pa sledi neki stereotip“.

Nijedno dete nije u osnovi lenjo i nezainteresovano. Mladi su vam kao pelcer. U zavisnosti od okruženja, angažovanosti i posvećene pažnje mogu bujati ili venuti.

Treba im potsticaj, mnogo razumevanja, razumnih zahteva i samo malo usmeravanja. Sve se ostalo samo složi.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije