Ovo je kratka priča o tome kako sam pronašla staklo na dečjem igralištu. Ne, izvinite, ovo je kratka priča o tome kako je jednogodišnje dete pronašlo staklo na dečjem igralištu.
Izvor: topnovosti.rs
Foto: topnovosti.rs
Zašto je staklo na dečjem igralištu vest? Zato što ne znamo da se ponašamo.
Navikli smo da stalno nešto nemamo i da zbog tog nečeg što nemamo – kukamo kako nemamo. Navikli smo da ne vidimo šta to imamo. Navikli smo da uništavamo sve što imamo.
Mogla bih godinama da pišem o ljudskom nemaru, ekološkoj (ne)kulturi, (ne)sposobnosti da rasuđujemo o tome da je naš grad, naše dvorište i naša priroda zapravo naša odgovornost i bogatstvo.
Umesto toga, pisaću kratko o tome kako sam na dečjem igralištu na kom se igraju naša deca pronašla naše smeće. Ovim redom:
Pisali smo ranije, pisali su nam i roditelji ranije o tome kako mi odrasli “čuvamo” igralište naše dece. Kakav lep primer ostavljamo, kakvi smo divni učitelji i roditelji. Ali evo da napišemo opet:
Dečje igralište kod Crkve Svetog Prokopija u Prokuplju. U senci i hladu divnog drveća i još divnije istorije grada. U podnožju Hisara, još jednog blaga koje cenimo sa jednakom revnošću. Dečje igralište koje nije proslavilo ni drugi rođendan.
Izvor: topnovosti.rs
Na jednoj strani:
Na drugoj strani:
Oni rastu, a mi se smanjujemo, svaki put kad: bacimo pikavac, papir, čašu, STAKLO!
Imam samo jedno pitanje: kada izvagate ove dve strane, koja preteže, koja više vredi?
Rešenje moje jednačine je beba koja se igra kamenčićima, a ne pronađe staklo.
Aska - crna ovca i pisac. Kalinina i Lazareva mama. Zaljubljena u Žmua i život. Jednostavna kad treba. Snažna dok sanja. Raste iznutra. Smeje se spolja. Budna već tri veka.
