Dosta je bilo, mama!

Prvo, ne ličim na tebe ni malo. Znam da ti nije lako kada ti kažu da ličim na tatinu tetku od strica koja ima ljubičastu kosu i čudan naglasak, ali veruj mi da to nije bez razloga.

Voli sebe malo!

Prekini da ubeđuješ i sebe i druge da mi leva trepavica liči na tvoju kada si bila mala. Da voliš sebe bar malo ne bih ti trebao ja da ličim na tebe. Da li zaista ja trebam da ličim na tebe da bi sebe volela više? Mene svakako bezuslovno voliš, ovakvog kakav jesam. Zašto te onda boli što ne ličim na tebe? Trebam ti ja koji ličim na tebe da bi sebi bila draža?

Sada bi ti rekla “ne budi dete”. Budi ti dete malo, mama. Meni ne trebate ni ti ni tata da mi budete slični da bih ja sebe obožavao. Obožavaj se bar malo, ma mrvicu!

Drugo, oprosti malo! Nije teško! Ne zbog drugih, već zbog sebe. Mnogo je lepo kada ne krojiš uzaludne, gorke scenarije u svojoj glavi. Evo na primer, juče si se punih sat vremena durila u parku i ignorisala Nemanjinu mamu jer me je on ogrebao po licu nakon što sam bacio pesak na njega jer mi nije dao moj bager. Ona ljuta na tebe jer sam ja nevaspitan i ne umem da delim, ti ljuta na nju jer ga ona nije naučila da ja imam dve godine i da ne sme da me bije.

I tako dok vas dve sedite i mrštite se jedna na drugu, nas dvojica na toboganu umiremo od smeha. Ja sa krvavim obrazom, on sa peskom u kosi, smislili smo novu igru. On će biti na dnu tobogana, a ja ću odozgo pesak sipati njemu u usta. Umiremo od smeha! Evo čak sam i uspiškio malo gaće, ali srećom ne vidi se jer si mi obukla skafander iako je napolju proleće. I za to me briga, čisto da znaš.

Oprostim i zaboravim da bih bio srećan i dobro se zabavio. Ti, sa druge strane, nikako to da naučiš. Čak se iznerviraš što sam tako “naivan” pa me odvedeš kući da bi “pokazala Nemanjinoj mami njenog Boga”.

Izvor: Pixabay.com

Kad smo već kod oblačenja, opusti se malo, molim te! Sediš na plaži umotana u peškir ne bi li sakrila svojih 55 kg koji su nedovoljno savršeni da bi se javila prijateljici iz detinjstva koja se sunča tri metra od tebe i koja nema pametnija posla nego da izbroji koliki ti je razmak između strija na stomaku. Za to vreme ja, go i bos šetam po plaži, pipkam se gde stignem i družim se sa ostalom golom i bosom decom na plaži. Malo otimamo jedni od drugih lopatice, malo piškimo po plićaku, malo jedemo smoki koji je ispao u pesak. Sve u svemu ludo se zabavljamo.

Opusti se malo, mama!

Namerno go i bos jedem smoki iz peska sa ostalom decom! Ne da bi se ti nervirala već da bi se najzad naučila pameti i shvatila koliko možeš dobro da se zabavljaš ako malo popustiš i opustiš kao tvoja koža oko kukova i tvoje razuzdano dete.

Kad smo kod razuzdanog deteta, ima nešto što bih želeo i u vezi toga da ti kažem. Znam da si doživela nervni slom prošlog petka kada si morala da potpišeš saglasnost da bih se u luna parku vozio u autiću na akumulator sam, bez tebe i tate. Donja granica je tri godine i čika je insistirao da sedneš sa mnom ali ja to nisam želeo i zbog toga sam legao na sred luna parka i počeo da plačem pred tobom i tvojim drugaricama čija su deca bila fina i želela da sednu sa mamom.

Nakon toga, potpisala si saglasnost da idem sam i provela narednih 30 minuta pokušavajući da usporiš džip koji sam vozio. Znaš mama, dobro bi ti došlo da budeš i ti malo razuzdana. Uzmi tatin džip i provozaj koji krug. Znam da nisi vozila 80 godina i da se plašiš da ćeš nekoga da povrediš ako sedneš za volan, ali kako ćeš ikada voziti ako ne kreneš sada? Zato sledeći put kada tata krene da sedne na vozačevo mesto i kaže ti da moraš prvo na poligon da se podsetiš kako stvari funkcionišu, lezi na sred ulice i dobro se rasplači, a nakon toga dok te adrenalin još drži, sedi i vozi!

Šta ako mi nije bila namera da te blamiram u luna parku? Šta ako sam sam samo hteo da te podsetim da možeš i ti da voziš džip i da budeš malo hrabra za promenu?

Hrabri ne biraju sredstvo, a i mnogo je zabavno!

Foto: Yuganov Konstantin / Shutterstock

Pošto smo pomenuli zabavu, jednu vrlo bitnu stvar želim da znaš. Mnogo je bitno da se zabavljaš. Nisi se rodila da bi po ceo dan razmišljala o rizicima i posledicama svega što je bilo ili će biti. Veruj mi, ja znam, rodio sam se skoro pa me i dalje sećanje služi. Ti si to sve, mama, izgleda zaboravila. Nikada nisi sada i tu. Stalno su ti oči u nekim sećanjima na prošlo ili analiziranjima budućeg. Mama, to što radiš je uzalud! Nema ni prošlosti ni budućnosti! Uvek si samo sada tu. Od toga na kom brdu stojiš zavisi i vidik koji ti se pruža. Evo, daću ti primer. Kada sam ljut, ja kažem “ti nisi moja mama”, a kada sam srećan, jer sam umesto ručka pojeo napolitanke, ja ti kažem “ti si najbolja mama na svetu”.

Znaš mama, nisam se ja budio na 15 minuta tokom svoje podnevne dremke da bi ti bila nervozna i namrgođena. Ne, ne, ne. Budio sam se da bi tih 15 minuta bila tu i sada. Da bi naučila vrednost vremena i postojanja svega što imaš. Da bi se najzad setila kako je to kada si radostan i zahvalan za sve što imaš, ili u tvom slučaju sve što nemaš. Dakle, pošto nisi imala sat vremena za svoju kafu, zadatak je bio da naučiš da uživaš u 15 minuta koje si imala. Ipak, ti to nisi učinila nego si tih 15 minuta koristila za pisanje suicidnih poruka tati i prepričavanje toga koliko sam grozan i koliko ti ne dam mira.

Kasnije sam ti pokazao nezahvalnost na delu svaki put kada ne bih dobio još jednu igračku nakon što si mi kupila već dve, ne bih li te dalje osvestio i pokazao ti koliko grešiš što nisi zahvalna baš uvek i sada. Svaki očaj za nečim što nemaš zapravo te samo čini još očajnijom sada. Uzmi tih 15 minuta dok spavam i provedi ih za sve pare. Budi radosna kada mi je temperatura ispod 38 jer je mogla biti 40. Budi radosna što je 40 jer će uskoro sirup delovati i biće samo niža. Zatim, budi zahvalna što sam bolestan i sa temperaturom, jer ćeš uskoro biti još srećnija kada budem ozdravio. Zatim, budi zahvalna što sam ozdravio i što sam nemoguć i skačem sa plafona, jer sam zdrav i prav i nasmejan, a mogao sam biti bolestan.

Mama, mama, mama, probudi se, molim te! Sve si zaboravila, mama! Govoriš stalno da sam tvoje čudo a ne želiš da poveruješ da sam možda nemoguć i ličim na ljubičastu tetku baš zato što sam čudo i što sam tu da te probudim. Prekini da praviš od mene čoveka i počni da učiš od mene kako da ponovo napraviš od sebe srećno dete jer jedino tako ćemo oboje izrasti u neke srećne i nasmejane ljude.