“Ona/on je tako specifična/an”, kako roditelji znaju opisati dete, najčešće majke, koji čujem gotovo svakodnevno. To je istina. Ali važno je znati da su i ostala deca specifična, što je potpuno u redu.
Piše: Snežana Golić, pedagog
Foto: Evgeny Atamanenko / Shutterstock.com
Problem nastaje u momentu kada roditelji “pobrkaju lončiće” pogrešnim uverenjem da je cilj programa u kolektivu – razvoj specifičnosti svakog deteta.
Neophodno je i poželjno rad sa decom individualizovati i u kolektivu , ali ne puno. Zašto? Zbog osnovnog cilja kolektiva – razvoj kolektivne svesti.
Boravak u vrtiću, na sportiću… ne bi smeo da liči na odnose u porodici. Porodični ciljevi su drugačiji, pa je kombinacija porodica + kolektiv dobitna.
Pojasniću.
Šta je osnovna ideja vaspitanja? – priprema za samostalni život. Decu čeka porodica koju će u budućnosti sami stvoriti i značajno će uticati na pravila i kvalitet porodičnih odnosa, sa jedne strane, ALI istovremeno i svakodnevni, nametnuti odnosi u poslovnom okruženju.
Partnera biraš i značajno utičeš na svoju poziciju u tom odnosu, a poslovno okruženje je najčešće pod palicom osobe koja nije po tvom izboru, a ni pravila i obaveze ne određuje svaki zaposleni, već su nametnuta i to grubo, uglavnom.
Povezujete verovatno. Grubo gledano, život sa vama je priprema za porodicu, a kolektivne aktivnosti za poslovno okruženje. Između ova dva sistema je drugarstvo, kao treća kategorija, koja se gradi kroz SLOBODNU igru.
Ono što hraniš, to i raste – pročitaćete često u knjigama o roditeljstvu. Kolektiv dece “ukida hranu” socijalno nepoželjnom ponašanju. Naprimer: iako roditelji smatraju da je njihovo dete specifično i ambiciozno, pa zbog toga želi da podredi okolinu sebi, a pri tom roditeljska ljubav blokira centar za razum pa to i dozvole u okviru svoje male porodice, kolektiv ima zadatak da traži argumente i pred samozvane vođe stavlja teške testove, ako neko hoće da bude “glavni”. Dete koje uspe da se nametne, jeste vođa u toj fazi razvoja, jer testovi kolektiva su neuporedivo teži od porodičnih.
Zar to ne liči na poslovni kolektiv? Identično.
Foto: Lucky Business / Shutterstock.com
Kolektiv, pre svega, ima zadatak da ograniči mogućnosti ugađanja sebi, odmah i sada. Ali kolektiv daje puno za uzvrat, pre svega osećaj pripadnosti, koji je jako značajan za zdrav razvoj, lako se stiče u dečjim kolektivima. Primetićete ponos sa kojim deca izgovaraju ime svog vrtića ili grupice.
Primeri zahteva roditelja koji ne shvataju kolektiv, da lakše razumemo i zapamtimo:
– Tata donosi doručak u vrtić, za ćerku, ako ne bude htela da doručkuje isto što i drugari.
– Dete je malo, pa ako može da sedi pored vaspitačice (u grupi od 20 vršnjaka).
– Dete jako voli neku igračku i nosi je u vrtić , iako nije dozvoljeno.
Osnova ideja vrtića – sve je zajedničko i svi smo u jednakoj poziciji. Cilj – postići zadovoljstvo među jednakima. Dan za igračke postoji u većini vrtića, ostalim danima donošenje ličnih stvari ugrožava osnovni cilj kolektiva.
– Jedeš i kada nisi gladan, spavaš ili ćutiš kada ti se ne spava, lako možemo prevesti na jezik odraslih – razvoj tolerancije na ” moranje “. Odrasli koji ne trpe moranje su u problemu kad god stanu u neki red, voze auto, konkurišu za posao, čiste kuću, idu u nabavku, čuvaju decu, ne spavaju noću zbog dece, neguju stare roditelje, čekaju decu sa treninga… spisak je beskrajan.
Da li bi svi trebalo da budemo isti?
Ne!!! I zbog toga nijedno dete, a ni odrasli, ne bi trebalo da bude u kolektivu od jutra do sutra. Specifičnosti se najbolje razvijaju u porodici i u slobodno vreme, a kolektiv ima zadatak da specifičnostima da formu koja je podnošljiva okolini.
Izvor: PIxabay.com
Krajnje okrutne rečenice u porodici:
“Sačekaj na čašu vode malo.”
“Sada nema hrane.”
“Stani tu i čekaj mirno 10 minuta.”
“Ne možeš sada da spavaš.”
“Za sve postoji satnica!!!”
Svakodnevica u kolektivu, koja deci pomaže da razviju toleranciju:
“Sačekaj na čašu vode malo.”
“Sada nema hrane.”
“Stani tu i čekaj mirno 10 minuta.”
“Ne možeš sada da spavaš.”
“Za sve postoji satnica!!!”
Da zaključimo: ne tražite od kolektiva da razvija specifičnosti, to je, prvenstveno, roditeljski zadatak.
Napomena: Uočavanje i razvoj darovite dece nije tema ovog teksta, jer je samo par procenata dece u toj kategoriji, iako roditelji misle drugačije.
***
Autorka teksta je Snežana Golić, pedagog razvojnog centra za decu i odrasle “Faktor”, Novi Sad.
Prenosimo. Ustupamo prostor. Stavovi iskazani u prenesenim tekstovima su lični stavovi ili stavovi redakcija u kojima je autor zaposlen i nisu nužno stavovi Lola magazina.
