Lole iz komšilukaNaslovna vijest

Milanka Blagojević za Lolu: Stvaranje je uvijek kopanje po sopstvenoj duši

Milanka Blagojević je supruga i majka dva dječaka, a uskoro i trećeg djeteta. Veoma uskoro. Uz to i piše. Ali to već svi znamo.

Razgovarala: Nataša Bursać

Foto: Privatna arhiva

Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Banjaluci, na Odsjeku za srpski jezik i književnost. Piše kratke priče koje je objavljivala u više zajedničkih zbirki mladih autora, književnim časopisima, internet portalima… Piše, priznaje, nedisciplinovano i spontano, a čitaoci kažu da djeluje kao da pipovijeda i to iskreno. Mašta i voli.

Voli život i raduje mu se. Iz njega cijedi priče, pomiješane sa sokovima iz dubine njenog bića. U kori narandže vidi priču i doživi je do kraja. Njene radove znate i od ranije, upravo sa stranica našeg portala.

Sada, izdaje i čitavu zbirku tih nevjerovatnih i nevjerovatno živih priča. Priznanja uporno pristižu, uporedo sa pohvalama. Jedna je i od nas. I ne samo jedna. U cijeloj toj gunguli smo ju uspjele uhvatiti da popričamo o pisanju, “Mandarinskim patkama”, o nagradama i o još mnogo toga. Pričale bi s njom danima…

Foto: Privatna arhiva

LOLA: Kako ste oblikovali svoju formu pisanja i zašto ste se odlučili za kratke priče?

BLAGOJEVIĆ: Svoje početke vežem za poeziju koja je uvijek pomalo naginjala proznom izrazu tako da su i moje priče poetične i lirične. Iz takve poezije lako sam prešla na priče i držim se te forme već nekih desetak godina. O formi kao i o sadržaju ne razmišljam previše, ništa što je vezano za umjetničko stvaranje kod mene ne nastaje isplanirano i organizovano, tako da ne znam da li je ta forma pronašla mene ili ja nju, jednostavno pišem, a kad kažem ono što sam imala o datoj temi, stanem.

LOLA: A kako birate teme ili one možda izaberu Vas?

BLAGOJEVIĆ: Teme biram pogledom kroz prozor kroz kojim ugledam starca pred smrt kako u sjenkama svog stana bježi od vrelog ljeta, mučne starosti i bolesti; biram ih kad ugledam izborane ruke mlade kasirke; tema mi je i obična narandža na stolu, gledam je i pitam se šta je sve prošla negdje od nekog stabla iz Turske pa do mog stola… Mislim da me pronalaze u sasvim običnim životnim situacijama, svakodnevnim, život je cijeli spektar tema, neiscrpan, običan život, sasvim običan, samo rođenje je čudo …

Foto: Privatna arhiva

LOLA: Približite nam malo svoj kreativni rad, odnosno sam proces stvaranja.

BLAGOJEVIĆ: Moje priče nastaju slično kao poezija, u dahu, bitna mi je ideja i priča nastane… Naravno, poslije se vraćam i radim na pričama, skraćujem, dorađujem, modifikujem itd. Ne pišem redovno i disciplinovano.

LOLA: Sve je, bar ovaj dio poznatiji javnosti, krenulo od nekih zajedničkih zbirki, ali i “Priča iz komšiluka”. Kako ste se obreli u tom “komšiluku”?

BLAGOJEVIĆ: Kao što sam već spomenula, počeci su mi vezani za poeziju koju sam objavljivala po omladinskim i studentskim časopisima za koje sam pisala kao član redakcije, poslije toga sam prešla na priče i zapravo prvi put sam priču objavila u časopisu “Putevi”, koji izlazi pod okriljem Narodne i univerzitetske biblioteke RS, u pitanju je priča “Običan život jedne obične narandže”. Urednica časopisa “Putevi” je književnica Tanja Stupar Trifunović. Njenu podršku imam od početka i Tanja je i recezent moje prve knjige. Moje priče su se našle i u zbirkama mladih autora u Srbiji i ovdje, na raznim portalima, pa i u časopisu Lola, a svakako da je za moje predstavljanje javnosti značajnu ulogu odigrao i konkurs “Priče iz komšiluka” portala Mondo. Ove godine imam tu čast da sam član žirija upravo tog konkursa na kojem sam i ja učestvovala i na kojem su i moje priče izabrane među najbolje i našle se u zbirci “Priče iz komšiluka”.

Foto: Privatna arhiva

LOLA: Onda su uslijedile “Mandarinske patke”. Kroz sam svoj naziv, možemo li zaključiti da Vaš prozni prvenac zapravo govori o ljubavi, zajedništvu i uzajamnom poštovanju?

BLAGOJEVIĆ: Da, dugo sam razmišljala o zbirci, ali se nisam usuđivala na taj korak dok nisam izabrala određeni broj priča koje sam željela da pustim u ruke čitalaca. Ja često govorim da je ta zbirka jedan srećna knjiga, jer ima sjajnog recezenta Tanju Stupar Trifunović, koja me dalje povezala sa Borisom Maksimovićem, direktorom izdavačke kuće Imprimatur, a koju čine mladi ljudi koji predstavljaju pravo osvježenje za našu književnu scenu. Jako mi je drago što sam pronašla takvog izdavača, Boris je dalje konkurisao sa mojim rukopisom u Ministarstvo prosvjete i kulture RS, tako da je rukopis prošao na tom konkursu i većinski je finansiran na taj način…

Teško je reći o čemu zbirka govori, jer tu je 20-ak priča i svaka ima svoje naratore koji su različiti, nekada su to stariji ljudi, muškarci, žene suočeni sa nekim strahovima, razočaranjima ili slično, nekada je to dječak od 10 godina koji se takođe na svoj način suočava sa izazovima i dječijim strahovima i pobjeđuje ih… U ulozi naratora, kao što sam već spomenula, nalazi se čak i narandža… Čitav je to spektar tema: ljubav, prijateljstvo, strahovi, smrt… Mandarinske patke jesu simbol ljubavi, zajedništva, a na taj simbol naišla sam čitajući japansku književnost 12. vijeka i spomenula sam ga u jednoj od prvih priča u zbirci, pa mi se u jednom trenutku učinilo zanimljivim da i čitavoj zbirci dam upravo taj naslov. A vjerujem da to nije sasvim slučajno, kao što ništa i nije slučajno.

Foto: Privatna arhiva

LOLA: A koliko je sve to prožeto sa životom van korica, odnosno da li je lakše pisati o nečemu što je na neki način i dio nas samih?

BLAGOJEVIĆ: Naravno, sve što je napisano na neki način je prošlo i kroz sokove mog želuca, direktno, indiretktno ili izmaštano…

LOLA: Da li ste nekome možda posvetili ovu zbirku, ili možda svaku priču posvećujete posebno, i ko bi to onda mogao biti?

BLAGOJEVIĆ: Posvetila sam je svim onim prstima koji će prelaziti preko njenih stranica. Uvijek sam govorila da će te priče pronalaziti svoje puteve i da je moje da ih pišem, samo to, dalje će one da se snalaze kako zaslužuju, a za sada sam zaista zadovoljna kako im ide.

Foto: Privatna arhiva

LOLA: Jeste li možda naučili nešto o sebi radeći na svojim pričama ili se bar nadate da će Vas taj rad nekamo odvesti?

BLAGOJEVIĆ: Da, stvaranje je uvijek kopanje po sopstvenoj duši i spuštanje jedne slamčice u dno želuca iz kojeg valja crpiti sokove, životne sokove.

LOLA: Svakako Vas je odveo do prvog značajnijeg priznanja. Kakav je osjećaj postati laureat „Čučkove nagrade“?

BLAGOJEVIĆ: Nagrade su poželjne, afirmativne, svakako i obavezujuće, i naravno da mi je velika čast što sam laureat ‘Čučkove knjige’. Ja sam, iskreno, bila prezadovoljna što sam objavila knjigu, a sve dalje što se s njom dešavalo i što se još uvijek dešava za mene je bilo veliko iznenađenje i moram priznati da nisam očekivala toliki publicitet.

Foto: Privatna arhiva

LOLA: Čemu se radujete u budućnosti, kada govorimo o stvaralaštvu, ali i privatnom životu? (primijetile smo stomačić 😊)

BLAGOJEVIĆ: Porodica je svakako pokretač svega i moja svakodnevna motivacija. Supruga sam i majka dva sina, Andrije i Arsen,a a nadam se uskoro i trećeg djeteta, veoma uskoro ☺ I iskreno uživam u tome. Nadam se da će biti vremena da završim i neke započete rukopise. Tako da, radujem se budućnosti, biće lijepih stvari, da smo živi i zdravi. ☺

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije