Radoznala Lola

Pismo jedne žene

Nedavno sam pročitala pismo jedne naše prijateljice, meni izuzetno drage osobe koju je suprug ostavio kada je došla na prag šeste decenije.

Redakcija

Izvor: Nataša Tasić Knežević / B92

Foto: JOE SNB JUNIOR / Shutterstock.com

To pismo me je nateralo da razmislim o svakodnevici koju mi imamo, ili za koju nam se čini da je imamo, sve dok ne dođemo u neke godine koje su nam prekretnica za sve i tada se zapitamo šta dalje…

Naša prijateljica je bila u radom odnosu, ali je otišla zbog bolesti u invalidsku penziju, samo što nikada nije prestajala da radi.

Slikala je, crtala, mesila, prodavala je kolače i torte i sve što je imala dala je za decu, zauvek voljena i poštovana od strane svih nas, njenih prijatelja i bliže porodice, samo ne od onoga kome je najbolje godine dala, dok je on leteo po svetu.

Pri razvodu je hteo i to malo dostojanstva da joj uzme, traživši od suda da mu prepiše ¾ kuće. Njegova advokatica, takođe žena, na moju veliku žalost je taj sramotni tekst napisala i poslala sudu.

Naravno da sud nije to uvažio, ali je mojoj prijateljici, ostao ožiljak na srcu.

Sat vremena da dođe ispomoć svaki dan, ili dva puta nedeljno da sredi stan, kuću košta 350 dinara, a za sat vremena se ne može ništa skoro uraditi, tako da je potrebno minimum četiri sata, za neke naosnovnije stvari, a to je 1400, pa puta tri puta nedeljno, na mesečnom nivou je 16800 dinara, a na godišnjem nivou to je 201600 ili oko 1700 evra, u zavisnosti od kursa.

Foto: FotoDuets / Shutterstock.com

Sada zamislite ženu, koja dolazi sa posla, i čeka je sve to i to svaki dan, ali svaki dan, sa posla kući, a tu su domaći zadaci, kuvanje, peglanje, čišćenje, brisanje prašine, svi mogući poslovi koje radi, kao i sudovi i tako svaki dan. To je na godišnjem nivou oko 4200 evra, pod uslovom da provede samo četiri sata radeći sve to po kući, a nikada se ne provede samo četiri sata, već mnogo više, znam jer i ja čistim, a dok sam studirala sve te poslove smo radile negde drugde.

Ljubav koju je dala svojoj porodici ne može nikada da se naplati jer nema cenu, to je ljubav, ali napuštenost na pragu šeste decenije, kada se razbolela i ostala sama i tako sama se provlači po sudovima već 10 godina, živeći u iznajmljenim stanovima i čekajući trenutak kada će moći da makar u svojoj 76 godini nađe svoj mir u zemlji u kojoj život i rad žene nemaju nikakvu vrednost, može da se naplati.

Onda se zapitate zašto muškarci dignu noge na kauč, izvrnu one njihove stomake i drndaju se na sve, a žene pored redovnog posla koje imaju od 9 do 17 nastavljaju sav taj posao i kući i koliko zaista traje radni vek jedne žene, jer on vreme nema, satnicu nema sve što ima je životni vek.

Radni vek jedne žene, traje onoliko koliko traje njen život, a satnica, sad, pa nje nema.

Za moju prijateljicu, za pismo koje sam pročitala koje počinje i posle svih užasnih stvari koje je doživela sa “Dragi…” je ovaj blog, za moju mamu, koja je imala isti takav život, za sve žene ovoga sveta – ostavite te sudove ili ih polupajte do jednog, ali u parčiće, pa kupujte sve papirno.

Sačuvajte makar tih sat vremena za sebe, sebično, a kada vam kažu da treba štedeti ispostavite ušteđeni novac na godišnjem nivou, jer toliko košta vaš rad posle celodnevnog posla, u kući, a njihovi izvrnuti stomaci, nek ustanu, pa neka i oni zarade i uštede te pare, ne znam samo da li će moći?

Pročitaj još

Od iste osobe