Lole iz komšilukaNaslovna vijest

Kao u lošoj vezi grlili smo se ti i ja, zemljo, preko volje

Kritikovala sam bezbroj puta ovu našu zemlju.

Piše: Jelena Despot

Foto: Poprotskiy Alexey / Shutterstock.com

Grozna je. Prljava, korumpirana, siromašna. Mrzila sam je otkako znam za sebe. Vjerovala sam da sam preskupo morala da platim da bi postojala neka zemlja koju kao takvu niko ne bi želio i u kojoj niko nije srećan.

I dalje vjerujem. I dalje mislim da je nakaradna. Nepoštena. Prevrtljiva. Ali, shvatila sam da je i volim.

Kao kad voliš nekoga za koga znaš da je loš po tebe. Kao kad voliš nekoga za koga znaš da te laže. Kao kad voliš nekoga ko je pokvaren. Voliš i ne možeš sebi pomoći.

Željela sam bezbroj puta da odem od nje. Da joj kažem jebi se. Teatralno lupim vratima i ne vratim se nikad više. Željela sam da joj kažem nije do tebe, do mene je. Željela sam da joj kažem ja zaslužujem više od tebe. Ja vrijedim više od onoga što mi ti daješ.

Onda sam shvatila da zaista i nije do nje, do mene je. Ja ne mogu. Ja sam umorna. Ja ne umijem više da počinjem. Ja ne znam više da se prilagođavam. Ja ne mogu. A mislila sam da bih mogla.

Toliko puta sam spakovala stvari i išla negdje da više ne znam kako to izgleda kada treba da spustiš kofere i kažeš, dosta je. Toliko novih početaka. Toliko puta sam morala da objašnjavam ko sam i zašto sam baš tu došla. Toliko puta sam bila „ona nova“. Više ne mogu.

Ni ovdje. Ni bilo gdje.

Foto: zffoto / Shutterstock.com

Kao u lošoj vezi grlili smo se ti i ja, zemljo, preko volje. Učila sam kako se ljubiš, a da ne pravim grimasu gađenja, i negdje usput sam zaboravila da se pretvaram i počela sam da te grlim od srca.

Nisi ti bila kriva baš za sve što sam ti pripisivala. Nisi ti bila ni toliko ružna ni prljava. Nisi bila ništa manje uništena ili pokvarena od mene. Valjda smo se zato tako na kraju povezale ti i ja.

Vidjela sam mnogo zemalja da bih znala da ti nisi najljepša. Vidjela sam mnogo uređenih, podšišanih, uglađenih, ispeglanih, da bih znala da ti nisi ni blizu ideala. Vidjela sam mnogo pravednijih i iskrenijih od tebe, ali nekako neobjašnjivo, ne mogu da ti kažem zbogom.

Možda zbog toga što konačno imam svoja vrata. Ključ. Šarenu fotelju i najljepši pogled na zalaske sunca. Možda zato što sam konačno shvatila da meni ne treba mnogo. Možda zato što sam shvatila da već imam ono što sam mislila da mi ti nikada nećeš dati. I nisi mi ni dala ti, ali prestala sam da očekuje od tebe bilo šta. Tako je kad voliš. Voliš bez obzira. I bez mozga.

Zemljo moja, ja bih umrla bez ljeta na Sani. Ja bih umrla bez mirisa. Bez onih vrba koje mi se smiješe.

Znaš li ti, Sano, koliko su prljave Arno, Moskva i Tibar. Znaš li koliko je tužno što na njihovim obalama ljeti nikoga nema. Znaš li koliko je tužno kad moraš da platiš ulaz u svaku šumu i kada ne možeš nasumično da bereš gljive.

Foto: Stepo Dinaricus / Shutterstock.com

Shvatila sam da ja bez tebe ne bih umjela. Shvatila sam koliko se radujem kada se vratim tvojim rupama na putu i okrzanim trotoarima. Shvatila sam da volim tvoju divlju prirodu u kojoj nije sve odsječeno, ošišano, podrezano, komercijalizovano i naplaćeno.

Shvatila sam da sam ja previše ti, a da si i ti malo ja.

Razumijem da neko mora da ode jer ovdje nema i ne može. Razumijem da neko odlazi, a da i njemu nedostaješ, kao što bi nedostajala meni. Razumijem da ljudi ponekad zbog ekonomskih razloga i nemaju drugu opciju nego da odu. Ja ne moram. I ne želim. Razumijem ja da te vole i oni i koji odu, ali ja više ne mogu da se pozdravljam. Ja više ne mogu da učim i počinjem ispočetka. Možda sam malo i umorna, a kako bi mogla da me kriviš. Pakujem se već periodično 25 godina.

Napravila sam svoj mikrosvemir u kojem nema ni predsjednika, ni premijera, ni vlasti ni opozicije. U kojem su oni ljudi kojima ja dozvolim da uđu. I lijepo mi je u mom imaginarnom svijetu. U njemu nema ni televizije, ni vijesti. U njemu ne glasam na izborima, jer sam dovoljno stara i dovoljno pametna da znam da je „to sve isto sranje“. U mom svemiru sve zavisi od mene, jer se ja mijenjam tako da me okolnosti ne iritiraju. U mom svemiru se ne trpi ono što ne moraš. U mom svemiru je sve rješivo, dokazano bezbroj puta. Sve živ čovjek može popraviti, promijeniti i popraviti, ako ima dovoljno petlje. I u ovoj nakaradnoj jednako kao i u Americi ili Australiji.

Shvatila sam da je milion razloga zbog kojih bih trebala da te mrzim, a da ja imam jedan zbog kojeg te volim.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije