Ima onaj grafit koji glasi: Svi ste drugačiji na isti način i kao što to grafiti inače čine: pravi kratak, jezgrovito-epitafski i bolan rez u tako često nečim anestezirano društvo.
Piše: Slađana Kaurin
Foto: amasterphotographer / Shutterstock.com
Važno je, od silnog je značaja, biti unikatan, drugačiji, svoj, poseban, slobodan, a ujedno i biti prihvaćen, prilagođen, voljen, pažen, mažen… – popeti se nekako preko tog trnja do statusa nedodirljivih zvijezda – gdje ćemo biti kreatori trendova, pop kulture, oni koji ocjenjuju šta i kako je dovoljno drugačije, tj. isto.
Šta je ili ko je taj neko koji vješto manipuliše marketingom, kombinuje tradciju, moderno, klasično da bi zarađivao, postojao, da bi ga se nešto pitalo, a na koncu, zašto ga se ne bi baš sve pitalo?
Oponenti su tu samo da bi bili oponenti – jer im nije dato, nisu se izborili da budu vrh, da budu uslovno rečeno, drugačiji, moćniji, predvodnici, influenseri i uopšte okidači neke nove mode, neke nove popularnosti, nekog novog bedža. Oni su drugačiji jer nisu mogli biti isti. Da bi bili aktuelni, moramo biti drugačiji. Dirati, provocirati, izazivati – stavrati famu.
Foto: Benjavisa Ruangvaree Art / Shutterstock.com
Čini se da “biti poseban” nije biti ono što jesi, jer realno, koliko god smo svi slični, ipak se i po mnogo čemu razlikujemo – nego biti drugačiji u kontekstu aktuelnog. Biti društveno prihvatljivo autentičan, a to je u neku ruku konformizam i oportunizam. Marketniška fraza i taktika za instant klikolajk. Onaj i ona kome se svi divi, vole, tope – do katarze, do orgazmičkog kliktanja. Na primjer, na Instagramu od drugačije, samo svoje žene zakopčane do grla, koja baš i ne dobija onoliko ili onakvu pažnju kakvu želi, pa sve do scenski našminkane često silikonima napunjene i nage drugačijosti? Šta je potrebno za lajk? Za Vau? Za prihvatanje i na koncu za dobru prodaju i uspjeh? Ako sve to izostane uvijek je do nas – do naše nedovoljnosti. Nismo dovoljno drugačiji ili dovoljno isti – za zavisi kako se namjesti.
Ne moramo da pričamo o velikim temama drugačijih, seksualnim, nacionalnim manjinama i sl. Dovoljno je da se otkačimo s mreže u oflajn svakodnevicu i ako smo zaista iskreni kao i što popularno vičemo ili samo razočarano konstatujemo – zaključićemo da dubina ili preciznije, razumjevanje, pa čak i poštovanje sopstvene nemogućnosti razumjevanja – da sve to zapravo i ne postoji. Bitno je ispozirati popularan stav zbog ovog ili onog razloga ili reagovati onako kako bismo izbjegli osudu u datoj situaciji i u većini slučajeva ćemo prećutati ono što mislimo, iako se baš tu krije naša drugačijost – integritet.
Ako nas kojim slučajem poznanik ne pozdravi ili se suprostavi našem mišljenju stvorićemo od tog nepozdrava okidač da na društvenim mrežama napišemo mini-esej o nekulturi, o tome gdje je ovaj svijet otišao, … ne razmišljajući npr. da je i taj neko imao slobodnu volju, pa i slobodu izbora da nas iz ovog ili onog razloga ne pozdravi, što ruku na srce svi radimo… Volimo se i bivamo drski, cool i sl. dok god je na nivou mejnstrim šarma, tačnije onog malograđasnkog koji potkopava anonimne drsce koji su se usudili da nas eto tog dana ne pozdrave, jer zaboga ne postoji ništa što opravdava okrenutu glavu ili jednostavno ignorisanje – to su one greške zbog kojih odmah markiramo, pametujemo, ovakvi, onakvi…Znate, baš onako kako smo napisali da bi svi mi TREBALI i MORALI. Ali život u raju Fejsbuka i Instagrama nije kao život na zemlji. Da sutra nepozdrav postane popularan – svi bismo se takmičili – ko će to da uradi na VAU i tobože poseban način, i svi bi TREBALI i MORALI da poštujemo tu različitost.
Foto: Mind Core / Facebook
Ne osuđujemo ALI, ne prejudicramo ALI,… Ako ne pripadaš mom bližem krugu istomišljenika i ako ja imam veliku moć da kreiram opšti ukus – nije to loše – ALI…
Kada na stvarnosti sretnemo tu osobu koja posjeduje sve osobine koje poštujemo, cijenimo, koja je otvorena, drugačije misli od nas, ali je apsolutno anonimna, neuspješna i ne pripada priznatim protokolima posebnosti – tada nastaje problem. Tačnije, tada krećemo sa “pedagogijom” tipa: Kako se usuđuješ? Ti si jedna frustrirana…itd. Takva “drugčijost” nije instafrendli, ona je, što bi rekli meme posteri – hard to swallow pill.
Postoji taj nepisani protokol „drugačijeg mišljenja i ponašanja“ – ovo je drugačije, a ovo je isto, a šta to zapravo znači? Biti poseban da bi te prihvatili ili biti poseban, zapravo budi to što jesi, koliko god je to moguće u odnosu na okolnosti? Izlizalo se, zar ne?
Foto: Giphy.com
Forsiramo li tu modu tzv. posebnosti i isticanja da bi podržali drugačije, nadahnuli ih da budu to što jesu, jer po difoltu – to na odeđenom nivou svi jesmo – ili samo jer je to moderno, jer ta priča, fama o fami – uvijek prodaje. Znate ono: “Svijet je pun istih dječaka/djevojčica …Kupite te i te cipele da biste bile i bili posebni, hrabri, odvažni i onda svi kupe iste cipele i budu posebni … ili budu isti? Ili Pikaso i Dali su toliko učinili za umjetnost – moraš da ih voliš,…” – Ne, ne moram i baš u tome ne moram da volim, čak iako razumijem – krije se autentičnost. Ali nju niko ne prihvata, jer da prihvata ne bi se svi toliko uzbudili zbog muškarca koji je gradom prošetao u crvenim mokasinama.
Ne želimo biti mi, ako to MI, odnosno JA nije dovoljno drugačije i ako ne prodaje, ako nas ne prihvataju zbog te naše drugačijosti. Jedno je prodavati priču, a nešto sasvim hiljadito živjeti tu priču.
Koliko zaista želimo i imamo hrabrosti biti drugačiji, ili je to samo hir, metafora da dobijemo pečat izuzetnosti; konstantno manipulisanje da bi se dobio pečat bitnosti – jer taj i takav pečat obezbjeđuje: UVIJEK SAM U PRAVU stav i hiljade i hiljade konzumenta proizvoda. Kada to postignemo, onda imamo moć, a to je valjda sav smisao i suština bivanja posebnim. Teško je biti, još teže ne biti.
Prenosimo. Ustupamo prostor. Stavovi iskazani u prenesenim tekstovima su lični stavovi ili stavovi redakcija u kojima je autor zaposlen i nisu nužno stavovi Lola magazina.
