Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Žene ne žele da ih na prvi dejt vodiš u pozorište!

Pisala sam prošli put o muškarcima i onome što oni žele. Nekako smo sumirali da nas zbunjuju i da se generalno ne trebamo baviti time šta ko želi od nas, već naprosto biti najbolja verzije sebe i sebi, a takva verzija će sigurno pronaći onog nekoga spremnog da s tobom korača.

Jelena Despot

Foto: pixabay.com

No, nisu samo muškarci nama enigma. Pouzdano znam da i mi njima zadajemo dosta glavobolje.

Postoji ona grupa muškaraca koji su po prirodi operisani od osjećanja (ili samo nisu pronašli onu pravu). Koji u svemu vide samo površno. I kojima je svaki odnos sa ženom seks. Nije im pretjerano važno da li taj objekat za seks čita, misli, ima li samo srednju školu ili ima i fakultet, imaju li ijedan zajednički interes, jer ono što mu treba ima svaka žena koja se rodila kao takva. Takvi vrlo rijetko imaju problem sa ženama.

Zašto? Zato što se mi žene po prirodi „ložimo“ na nedorljive, neuhvatljive. Ložimo se na činjenicu da mi budemo ta neka posebna žena koja će od plejboja napraviti porodičnog muškaraca. Drugarice, rekla bih da je to uzaludna rabota, u većini slučajeva. Od plejboja uzmeš ono što pleboj može da da. Pod uslovom da možeš isključiti osjećanja. Ja sam se redovno zaljubljivala u neke od najgorih primjeraka.

Mi žene koliko god se femkale, pravile dame, i pričale kako se baš palimo na poeziju i šetnju pored rijeke, volimo i površno.

Volimo poljubac na prvom dejtu.

Volimo da nas ne moliš.

Volimo kad se ponašaš kao muškarac.

Kad ne pitaš previše,

Volimo da budemo osvajane ponekad malo sirovo.

Sa strašću.

A kakva je strast u tome da čekaš pet susreta da bi te ovlaš poljubio.

To svakoj ženi šalje poruku da ti nije dovoljno stalo, a ne da ti brineš o njenim osjećanjima i čestitosti.

Žene vole da im se kaže direktno, jer ono što su u stanju da projektuju sa svojim drugaricama iz tvoje obične tri riječi, ne možeš ni zamisliti.

Žene ne žele da ih na prvi dejt vodiš u pozorište!

Žene ne žele da one prave prvi korak. Žene ne žele da one tebe ljube. Žene žele da se ponašaš kao da ćeš umrijeti ako je ne poljubiš iste sekunde. Taktiziranje, kavaljerstvo, književne večeri i pozorište su nešto što radiš kada si već u vezi i zaljubjen do ušiju.

Ko bi mogao mirno da sjedi pored žene koja mu se sviđa, da se pretvara da gleda predstavu i prati radnju. I čemu? Realno ako se dopadamo jedno drugom i ti i ja znamo da nas ta predstava zanima koliko i lanjski snijeg.

 

Sjećam se neugodnih odlazaka u kino, kada sam jedva uspjevala da dišem kada bi kao slučajno spustio ruku na moju. Pa kada vam se slučajno pogledi sretnu jer si ti pogledala u njega kada i on u tebe. Pretvarali smo se da gledamo film, a mogli smo da se ljubimo.

Kad malo porasteš shvatiš da je život previše kratak da bi ga traćio na formalnosti. Kada porasteš shvatiš da život nije tričavi ljubavni vikend roman. Kada porasteš i spoznaš svoju seksualnost shvatiš da je život vrlo jednostavan, a da ga mi komplikujemo bez potrebe.

Kada sam mu prije par dana rekla o čemu bih pisala, rekao mi je kako sam ionako sa vama podjelila cijeli naš život, pa zašto ne bih i to.

Mi nismo bili na prvom dejtu. On nije učinio ništa romantično za mene. Upoznali smo se u kafiću u kojem je on bio, a ja sam došla slučajno. Malo me gnjavio. Malo sam glumila ribu. Mislila sam da taj nadmenko i nije baš moj tip. A onda me odjednom poljubio, bez prethodne najave i pitanja. Tu noć smo proveli zajedno. I deset narednih godina.

Da me pozvao u kino, sigurno bih ga odbila. Da smo vodili neki uštogljeni razgovor u kojem smo se oboje pretvarali i glumili neko učtivo ponašanje, vjerovatno bi njega iznervirala moja potreba da glumim nadmenu, a mene njegova samodopadnost.

Desilo se.

Nisam znala da li ćemo se ikada više vidjeti. Prvo smo se ljubili pa sam mu dala broj.

Rekao je da će zvati, a to je bio prvi put da nisam bezbroj puta pogledala u telefon.

Živjela sam taj dan. I zvao je. I otišli smo na prvi dejt ali nismo jedno drugom umjeli ništa da glumimo jer bi bilo smiješno. Nekako je trapavo kroz priču provukao da bi volio da budem njegova djevojka.

I sve je bilo tako lako.

Poslije svega toga čekale su nas i književne večeri, i putovanja, i kino. I šetnje, i mora, i zalasci sunca. Zašto? Zato što je moj nadmeni štreber znao kako je trebao sa mnom. Znao je da ne treba da me pusti da previše govorim jer je valjda već provalio da foliram previše.

Žene ne vole da budu domninantnije od muškarca, ni intelektualno, ni mentalno.

Nikada ih neće istinski privući takav muškarac. Žene vole da u sebi imaš ono nešto „pećinsko“, ali i da umiješ da voliš kada za to dođe vrijeme.

Dakle, vrlo je prosto. Neko ti se dopada, pozoveš ga da izađete. Ako ti se i dalje dopada poljubiš je. Ako te odbije, to samo znači da joj nije stalo. I zašto biste onda gubili više vremena?

Neki sjajan dejt može biti i u parku. I pored rijeke. I po danu. Ili u stanu njegovog prijatelja koji tog dana nije tu.

Najsjajnije stvari se dese kad isključiš mozak. Najsjajnije stvari se dese kad ne kalkulišeš i ne taktiziraš. Naša sjajna stvar traje već deset godina. Da li će trajati još pet, deset ili pedeset, to ne možemo znati ni on, ni ja. Možemo živjeti. Možemo voljeti sve one dane u kojima još uvijek najviše na svijetu volimo da se budimo jedno pored drugog i budemo spontani, kao i tada kada smo spontalno prespavali u stanu njegovog druga koji nije bio tu.

 

Kome treba proračunato, mlako i isprogramirano. Živi u bojama. Strastveno. U svemu. Sve drugo, bezukusno i ravnodušno, nema mnogo smisla.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije