devojka-pognula-glavu
Lole iz komšilukaO ljudima

Ako ljubav nije u tebi, ni u kome drugom je nećeš naći

Obrni okreni, sve se svede na ljubav koju nosiš u sebi.

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Unsplash.com

Postoji izraz „sama se voli“. To je kad hoćete da opišete osobu koju je lako voleti. Predusretljivu, srdačnu, ljubaznu, što bi se reklo, finu. Za mene je to rekao Natašin tata. „Ono dete se samo voli.“ Eto, tim rečima. Dete. Meni je nekako bilo lepo što za mene neko kaže dete, a ja imam 30 godina. Raznežilo me je i rastopilo, pa nisam ni razmišljala o tome jesam li ja stvarno samovoljiva il’ jok.

Al’ kad premotam film, a ima tu materijala, stvarno me ljudi vole. To je lep osećaj. Posebno kad te vole i oni što sami sebe deklarišu kao realiste ili baksuze. To mi nekako izgleda kao: e niko mi ne odgovara, al’ ti mi se dopadaš. Ipak, uprkos svojoj romantičnoj i romantičarskoj prirodi, čak ni ja nisam toliko naivna da svoje vrednosti tražim u ljudima spolja.

To je važno za ovo što želim da ispričam.

devojka-zamahnula-kosom

Foto: Valerie Elash, Unsplash.com

Pre otprilike dve godine, nekako u isto vreme otkrila sam dve stvari:

 

Prvo: postoje ljudi koji me ne vole.

Drugo: postoje ljudi koji negativno komentarišu ono što pišem.

Svako normalan bi rekao: pa šta, jaka stvar! Samo meni to nekako uopšte nije bilo jasno. Mislim, zar nije Natašin tata rekao da se sama volim?!

Preživela bih ja sve to lako i lepo, što bi rekao Žmu: preživeli su ljudi i teže stvari od ogovaranja. Međutim, ogovaranje se udružilo i sa nekim d’izvinete spletkama, komentari su stizali sve češće i vatrenije, a meni je bilo neprijatno da priznam KOLIKO ja to, zapravo, uzimam k srcu, pa je nastao karambol. U meni, naravno.

Kao neko ko je oduvek sklon tome da previše razmišlja i oseća, uhvatila sam se u ono vrzino kolo što se popularno zove: gubljenje energije na gluposti. A što sad mene ona ne voli? Što mi je sad ovo rekao? Gde sam pogrešila? Jesam li pravilno postupila? Što samo mene nisu pozvali na kafu?

devojka-šapuće-drugoj-devojci-na-uho

Foto: Ben White, Unsplash.com

Pa kao da mi nije dosta stvarnog sveta u mom malom rodnom mestu, uhvatila sam se i ovog virtualnog. Bili smo na moru kad sam od radosti i muke napisala članak o tome kako letovanje sa bebom nema nikakvih sličnosti sa odmorom bez dece. Bila sam ironična i duhovita, bila sam zanimljiva i razumljiva. ALI. Nekim mamama nije bilo smešno, niti shvatljivo. Moj razneženi tekst o tome kako nemam više isto vreme za čitanje na plaži, ali imam par ručica koje me grle i pljuskaju sa mnom u plićaku, zapljusnuli su (gle, ironije!), baš tako, zapljusnuli su najstrašniji komentari. Osobe koje me nikada nisu u životu videle i koje me, sigurna sam, nikad i nigde neće sresti, pisale su kako je moja beba od 13 meseci „vaspitno zapušteno detence“, kako ja nisam „ni M od majke“, kako je to „još jedan patetičan razmažen tekst bez poente“ i slično. Dve godine su prošle, a ja se i dalje sa jednakim stidom i besom sećam tih komentara.

Žmu me je smirio „po kratkom postupku“.

– Ljudi će te tek ogovarati i negativno komentarisati tvoje tekstove, jesi li svesna?

– Ali zašto? Zašto ljudi vole da pričaju ružno o drugim ljudima?

– Uopšte nije važno zašto. Šta te briga uostalom, ti si iznad toga!

– Zašto moram da budem iznad toga, ako me boli?

– To šta ljudi pričaju nije nešto što se tebe tiče. Pravo pitanje je da li ćeš sad ti prestati da budeš to što jesi. Hoćeš li prestati da pišeš?

– Neću. Ovo sam ja.

– Ništa drugo nije bitno onda. Gledaj sebe i u sebe i ćao.

I bila sam dobro. Ali bila sam i na porodiljskom odsustvu. Povratak među ljude, u taj svet koji piše i čita, ponovo me je gurnuo u isti malograđanski cirkus. Znate već kako to u cirkusu ide: kupite kartu, uđete pod šatru i onda ide tačka za tačkom, ne prestaje. Dok je smešno, smešno, kad postane mučno i groteskno – nema izlaska. Sediš i gledaš. Tako sam od muke jedno nedeljno popodne sela da čitam komentare na svoje tekstove na Internetu. Sve nekako, al’ kad komentar omaši poentu teksta, pa se još i izvređam slatko, to mi nikako nije ulazilo u glavu. Čitam i nerviram se. Čitam, evo neću više, al’ ček još malo. Znam, ljudi smo, normalno je da ne mislimo isto i sve kao, u redu sam ja, a neka uznemirenost me ne napušta.

Taman kad sam rešila da se manem ćoravog posla, anonymus 457 na drugoj strani komentara ispod mog teksta o dilemi da li srodne duše postoje, napisao je:

Ljudi, stvar je jednostavna. Ako ljubav nije u tebi, ni u kome drugom je nećeš naći.

Katapultirao me iz cirkusa!

nasmejana-devojka-drži-crveni-balon

Foto: Unsplash.com

Napustila sam u trenutku sva govorkanja kako su loši članci koje pišem. Iza mene su ostali komentari o tome kako je nebitno šta ja o nečemu mislim, ali je bitno kako taj neko nešto ima da kaže. Iza mene su ostali oni što maše padeže, a meni traže pravopisne greške. Sve je isparilo.

Kao što reče anonymus 457, stvar je jednostavna.

Ljudi smo, ne mislimo i ne osećamo isto, ali delimo isti univerzum i ovu univerzalnu istinu: ako nešto ne nosiš u sebi ne možeš ni da ga daš. Pružaš to što imaš.

Komentare više ne čitam, ogovaranja više ne čujem.

Širim samo ljubav.

Sama se volim.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije