Ne znam koliko sam kao neudata žena pozvana da vam govorim o ovome, ali valjda već znate da ja ne marim mnogo za sve one ružne stvari koje pišete ispod mojih tekstova (možda jer je uvijek više onih lijepih). Govorim…
Foto: pixabay.com
Ne znam koliko sam kao neudata žena pozvana da vam govorim o ovome, ali valjda već znate da ja ne marim mnogo za sve one ružne stvari koje pišete ispod mojih tekstova (možda jer je uvijek više onih lijepih). Govorim o čemu mu se govori. Onako kako ja o tome mislim. To ne znači da vi nemate pravo da mislite suprotno. Ili da su moji stavovi jedini ispravni, ali moja kolumna, moj petak, moje pravo da vam ja kažem šta hoću, a vaše da pročitate ili preskočite.
Nego, možemo li sad?
Možemo.
Otkad znam za sebe, znam i o ljubavi. I samo o ljubavi. Ljubav i emocije unosim u sve. U posao, u prijateljstvo, u kuvanje, i u ljubav, naravno. U nekim segmentima života bilo bi dobro da svoju hipersenzitivnost mogu isključiti, ali jebi ga. Nema dugme, pa tako ja i ja, otplačemo, umijemo se i idemo dalje.
Čitam danas u novinama, a zanemarićete mi ako nešto nisam dobro pohvatala, jer birokratija i ja nismo nikada bili na „ti“ da je Ustavni sud odbacio neki član (ili nacrt) Zakona o porodicama (ili kako se već zove) koji je navodio kako (parafraziram) muškarac ne može da podnese zahtjev za razvod braka od žene u drugom stanju i žene sa kojom ima dijete koje ima manje od godine. Žena naravno po tom istom zakonu može da podnese zahtjev za razvog braka kad god. Tako je sud odbacio taj zakon, član (what ever) uz objašnjenje da dikriminiše muškarce, tj. ne stavlja muškarce i žene u ravnopravan položaj.
Jebem mu majku.
Prvo, što će ti muž koji ne želi da bude s tobom u braku, a jeste samo zato što ga zakon sprječava da podnese zahtjev za razvod braka.
Drugo, zašto nama ženama uopšte treba zakon koji bi nekoga primoravao da bude sa nama u braku.
Treće, kakva je poenta braka u kojem nema nikakve ljubavi pa sad birokratija treba da vas tjera da budete nesrećni zajedno dok ne „rodite“ dijete ili dok ono barem ne prohoda.
Kakve su to idiotarije.
Kao četvrto, za vas možda nevažno, a meni bitno, za mene bračna zajednica kao list papira po koji odeš kod matičara i potpišeš ne znači ništa. Nečije tuđe prezime koje dodaš svom ili kojim zamijeniš svoje. Ništa vještačko, isforsirano, nametnuto i propisano za mene ne znači ništa.
U vezi sam gotovo deset godina. Od tih deset gotovo devet živimo na istoj adresi. Zakon kaže da smo u vanbračnoj zajednici a ja kažem da mi se jebe za zakon.
Ja sam u srećnoj zajednici. U kojoj ja volim muškarca i on voli mene. I to je sve što me zanima. S obzirom da nisam u braku razvoditi se ne mogu, ali nikada ne bih željela da sa mnom bude neko ko me ne voli.
Zašto pojedini ljudi imaju potrebu da se ukalupe u neku nesrećnu zajednicu koju će nazivati brakom. U kojoj će se klasifikovati kao nečija žena i nekoga etiketirati kao svog muža. A bez ljubav, bez suštine. Samo prazna forma.
Poznajem neke sjajne ljude u srećnim brakovima.
Poznajem neke sjajne ljude u nesrećnim brakovima.
I one koje niti su sjajni, niti su sjajni životi koje vode.
A život je tako jednostavan. Kad si zdrav. Kad si živ. Kada su tvoji bližnji zdravo i dobro. (Off topic: Ispod mog poslednje teksta na ovu moju opasku da je važno da smo zdravi, je neko nedovoljno inteligentan zaključio da želim da kažem da bolesni ljudi ne zaslužuju da budu srećni i da žive. Bolesni ljudi naprotiv najbolje znaju koliko je u životu najvažnije da budeš zdrav.)
Život se ne komplikuje. Ljubav se ne siluje zakonima. Nema tog prstena, a ni papira koji će nekoga primorati da te voli. I zašto želiš da živiš u zajednici u kojoj je neko primoran da bude na istom mjestu kao ti. Nije li to zatvor?
Razvod, raskid, razlaz i sva ostala okončanja veza u kojima više nema ljubavi su najbolja stvar koju možeš učiniti i za sebe i za drugu osobu.
Znate li vi koliko je ljubav lijepa stvar?
Znate li vi koliko svako od nas ima prilika da bude srećan?
Znate li da su sve te prilike u našim rukama?
Znate li da danas više ništa nije „sramota“ a najmanje da izabereš da budeš srećan? A ne možeš biti srećna dok se neko pretvara da te voli ili dok ga zakon vezuje da bude pored tebe? Zakone piše razum, a ljubav nema ama baš nikakve veze sa razumom.
I nije ovaj tekst protiv brakova u kojima žive ljudi koji se vole. Nije moj izbor vanbračne zajednice nešto što vi trebate željeti za sebe. Ovaj tekst želi da ti kaže da ti sa svojim životom možeš da radiš šta god hoćeš i da je to skroz OK.
Ne treba ti muž da bi bila potpuna, ako ga ne želiš. Ponajmanje ti treba muž koji ne želi tebe.
Razvod je toliko jedna usputna i obična stvar. Okončanje odnosa u kojem više nisi srećan je nešto toliko banalno i logično. Zašto bi živio život u kojem nisi srećan? Svjesno.
Izgovor koji prečesto čujem „zbog djece“ je možda najjadnija stvar koju možeš reći. Znam mnogo srećne djece čiji roditelji nisu u braku i mnogo nesrećne djece čiji roditelji su u nekim još nesrećnijim brakovima. Sve u životu što radiš treba da radiš ZBOG SEBE jer ćeš jedino tako moći i da voliš one do kojih ti je stalo.
I ne treba ti zakon da nekoga veže pored tebe.
Veži ga svojom ličnošću.
Vašim odnosom.
Vežite se ljubavlju, jer sve drugo nema mnogo smisla.
