LjudiMedicinanajnovijeNaslovna vijestRadoznala Lola

Štitna žlezda je rukovodila mojim životom

Imala sam 22 godine kada su mi otkrili poremećaj rada štitaste žlezde. Do tada, o osobama sa ovim zdravstvenim problemom imala sam mišljenje krcato predrasudama – da se to dešava hiperaktivnim, gotovo agresivnim osobama, nervozijanerima koje prosto “guta” njihova vatrena narav…

Prevela: Redakcija

Svetlana Bogićević / Mamin Sajt

Foto: Pixabay

Odakle mi to, nemam pojma, valjda sam neke od simptoma za koje sam čula povezivala sa temperamentom. Samim tim, nisam ni pomislila da će se to i meni dogoditi. Jer, ja nisam takva, čak sam sušta suprotnost.

Baš nisam imala pojma. Baš nisam znala da mi upravo moja hipersenzibilnost može napraviti takav haos od života.

Od pada na ulici do studentske ambulante

Bolest sam otkrila na krajnje idiotski način. Pala sam nasred pešačkog prelaza. Potrčala da stignem na bus (preko crvenog), otkazala mi kolena i „prosula“ se ispred istog. Srećom, vozač je bio pribran i u momentu zakočio. Ležim ja tako na onoj zebri, gledam u vozača, gleda on u mene. Plus još tridesetak putnika u njemu. Dobro sam prošla, ali sam tada znala da nešto nije u redu. Kolena ne otkazuju sama od sebe.

Ispričam ja to mojoj babi, tada već u poznoj starosti i poče ona, onako iskusno, znalački, kako to samo babe umeju, mene da zagleda.

– A-ha! Pa ti imaš gušavost! – reče baba kao iz topa.

Mislim se, daj baba, pa gde ti vidiš uopšte sa toliko godina takve detalje. Uporna baba, tvrdi da na vratu baš imam uvećanje, ja se zagledam u ogledalo, ništa čudno ne primećujem. Nagovori ona mene da ja odem do lekara.

U studentskoj ambulanti me primi mlad lekar, baci letimičan pogled na mene i s vrata reče – Vi imate uvećanje štitne žlezde.

Pa, da li je moguće da je to tako primetno? Da se vidi iz aviona?

Uradili su mi sve potrebne analize i za nekoliko dana dođosmo do dijagnoze – hipertireozapojačano lučenje hormona štitne žlezde. Dobih terapiju i “utehu” kako je danas to sve češća pojava među ženskom populacijom. Stresovi, bombardovanje, ratovi, nerviranja… svega toga posledica, kažu. A pogotovo napada osetljive ljude.

Nisam ja tu nešto paničila, nekako sam uvek ponajmanje brinula za sebe. Ništa strašno, nije smrtonosno, sa tim se živi, malo tabletica i sve super.

To nisam bila ja već moja štitna žlezda

Usledili su neki čudni dani. Da, u najmanju ruku čudni. Tek sada, iz ove perspektive, vidim koliko me je bolest promenila, kako je ta neravnoteža hormona napravila haos od mog života. Ja nisam bila ja.

Imala sam mešavinu simptoma specifičnih za hiper, ali i hipotireozu:

  • opadanje kose – kod mene intenzivno, vidljivo, pri pranju bih imala pune ruke opalih vlasi, po kadi takođe, samo bih skupljala čvorove – kad god mi se danas neko požali na opadanje kose, posavetujem ga da, pre nego što posegne za preparatima protiv opadanja kose, najpre proveri hormone štitne žlezde
  • podrhtavanje ruku – tremor
  • ubrzan govor – to su primetili ljudi oko mene, govorila sam reč preko reči
  • povremena pospanost i letargija
  • povrermena hiperaktivnost
  • naglo gojenje (dobila sam 15 kg za 15 dana), sva sam bila podbula
  • naglo mršavljenje (u mesec dana od buce do mršavice sa upalim obrazima)
  • promene raspoloženja – svadljivost, sklonost ka raznim glupostima, preosetljivost, manjak koncentracije
  • ubrzano lupanje srca, uznemirenost
  • Pojačano znojenje

Bila sam kao u magnovenju. Kao da je neko drugi rukovodio mojim životom, a ne ja, ne moja svest. Zanemarila sam fakultet, nisam imala koncentraciju ni za šta, bavila sam se totalno nevažnim stvarima i nekoliko puta rizikovala život ulazeći u totalno nepromišljene situacije. U jednom periodu sam čak prestala i da pijem lekove. Zašto, ne pitajte me. Nisam razmišljala ni o čemu, samo sam pustila uzburkane hormone da me vode. A nisu me vodili u dobro.

Odlazila sam i na neka ispitivanja – projekat, u kojem je učestvovalo nekoliko desetina žena sa ovim problemom. Ulazim na Medicinski fakultet, na odeljenje na koje su me poslali, otvaram vrata i sledim se u momentu. Znate ono kad uđete u prostoriju pa svi prisutni automatski pogledaju u vas? E, to se i meni desilo. Samo što su to bile desetine iskolačenih očiju i delovalo je zastrašujuće.

– Imam više sreće od ovih žena – tešila sam samu sebe – ipak ne izgledam kao pekinezer. Bar ne još.

Kada pogledam svoje fotografije iz tog perioda – užas. Ispupčenje na vratu veoma vidljivo, oči blago ispupčene, ali dovoljno da daju neki čudan pogled, napravivši nekoga ko, ponavljam opet, “nisam bila ja”.

Bolničko lečenje – pokušaj 1 i 2

I dok sam se držala terapije, hormoni mi nisu splašnjavali. Odlučeno je da se pokuša sa bolničkim lečenjem i praćenjem.

Taj period je bio strašan. Prva pomisao nakon buđenja bila bi hrana.Odlazila bih u kiosk u bolničkom okrugu i kupovala ogroman sendvič i čokoladu od 100 grama za doručak, svaki dan. Mlatila sam po slatkišima. Ne smem ni da počnem da nabrajam šta sam sve umela da pojedem u toku jednog dana.

Sa mnom u sobi je ležala devojka koja se lečila od anoreksije, mršava i povijena kao prut. Družile smo se. Bila je depresivna i pokušavala sam da je oraspoložim. Ona nije mogla da zine, a ja nisam mogla da se zaustavim u jedenju. Ne zna se šta je gore.

Svoje 23. proleće sam provela u bolnici, nakon čega su se hormoni nekako stabilizovali.

Nemam pojma šta se dešavalo tokom leta, ali s jeseni sam stavljena u predoperativni program, jer se  hormoni opet uzjoguniše.

 

Prva operacija štitne žlezde – najteža jesen u mom životu

U pripremi za operaciju ponovo sam provela neko vreme u bolnici. Imala sam super ekipu, nas 8 do 10 žena u sobi, različitih generacija, svaka došla u svojoj muci, ali nijedna nije napustila svoj vedar duh. Sećam se mlade žene, od trideset i koju, koja je imala nekoliko teških bolesti, između ostalog i šećer. Nedavno sam saznala da je pre koju godinu umrla. Nekako sam se osećala najmanje bolesnom od svih. Najviše sam drugovala sa simpatičnom buckom koja je došla da se leči od gojaznosti. 19 godinica a preko 100 kila. Izdržala je bez uobičajene hrane do pred kraj programa, otišla u Peru Žderu i najela se mekika. Nije to lako, izdržati takvo lečenje.

Nisam se plašila operacije. Nimalo. Moja mama je zato bila van sebe. Tek sad je razumem, kad imam svoje dete. Tada sam reagovala u fazonu: „Daj, šta ti je.“ Nije mi bila frka čak ni kad je naš stariji rođak ispričao kako je njegova komšinica nakon te operacije ostala bez glasa, jer su joj povredili glasne žice. Znam da ljudi pričaju svašta i nisam uplitala svoje misli u takve strahove.

Tada su se još operacije štitne žlezde kod hipertireoze obavljale tako što se ukloni jedan deo žlezde (višak), a ostatak ostavi. Tako su uradili i meni. Hvala bogu, sve je prošlo savršeno, organizam mlad, brzo sam se oporavila.

Dvanaest dana nakon moje operacije umrla mi je baka, na istom odeljenju na kojem sam ja ležala, u sobi pored moje. U nekom drugom tekstu ću pisati o tome koliki je bio značaj bake u mom životu i koliko mi nedostaje, za ovu temu je važno to da sam doživela još jedan udarac, koji mi je na moje stanje neopisivo teško pao.

Sveže operisana, u šoku zbog gubitka nekog toliko bliskog, osećala sam se unezvereno. Morala sam da se prilagodim potpuno novim okolnostima u životu.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije