Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO ljudima

Kešanski: Našla si u 40-oj da se raspomamiš!

Kada je Kristina Kovač nedavno preko fejsbuka zatražila pomoć pri nalaženju posla u Švedskoj u nekoliko komentara pisalo je „gde si našla u 40-oj da krećeš od nule?“, „da si otišla na vreme, sada bi već imala 20 godina staža“ i „muka mi je od ovih što su se pomamile u 40-oj“.

Jovana Kešanski

Ovo su klasični stereotipi koji već decenijama guše ženu koja je odlučila da živi i posle te famozne 40-e. Zapravo, guše ženu koja im to dozvoli.

Krajem avgusta punim 39. Ponekad se osećam prilično potrošeno, kao da mi je dvadeset više. Ujutru me bole noge, sve teže se razbuđujem, imam okoštavanje lumbalnog dela kičme, želudac mi je atrofiran, namučen… Uz sve to, pre dve nedelje sahranila sam oca, čitala posmrtni govor, što je polomilo sve ono što se do tada dobro držalo.

I sad, evo, već petu noć ja podvlačim neku crtu. Pravim planove sa kinezi trakama zalepljenim preko leđa, dok srčem čaj od sleza i vrtim stopalima, zagrevajući ukočene zglobove.

Važem mogu li krenuti sad, na pragu 40-e od nule?

Hoću li imati snage? Šta ako je ne budem imala pa ostanem na pola puta, ni tamo ni vamo? Šta je u sredini?

Fizijatar mi je ipak rekao „Mišići su Vam fino oblikovani, čvrsti“, sve je lepo video, stajala sam u donjem vešu. Nije mala stvar imati jake mišiće. Ali je i dodao „Vama treba opuštanje, neka joga, da malo manje brinete o drugima, a više o sebi“.

Onda sam ja njemu rekla da to ne ide tako lako. On je rekao „probajte“.

I kao da je nepitan dao odgovor koji mi je zaparavo bio potreban. Dao mi je odgovor koji su mi uglavnom govorili specijalisti koje sam posećivala, a koji sam i sama znala:

„Probajte“.

Negde, nekako, upala sam kao moj pokojni otac u kolotečinu i počela da životarim u „zoni komfora“ poznatoj, ali ne sasvim dobroj. Gustoj kao živo blato u kom nema naglih pokreta. Tu si, dišeš, kao živiš, a propadaš sve dublje. I onda shvatiš da disanje ne sme da bude samo puka radnja, ono mora da te krepi, sa svakim udahom treba da osetiš da si stvarno prisutan i živ. I još shvatiš da niko ne može da te iščupa iz blata. Možda može da ti pruži štap, ali od tebe zavisi hoćeš li ispružiti ruku da ga dohvatiš i spasiš sebe.

Kada je tata umro, odlučila sam da menjam stvari, iako baš nisam u zavidnom stanju, ali doktor je rekao „čvrsti mišići“, izvući ću se nekako, makar na njih.

Možda sam blizu 40-e, ali ja zaista želim da se „raspomamim“.

Hoću da se raspomamim da uradim sve što sam oduvek želela, ali je nekako život imao drugačije planove za mene, malo me sputao, uplašio, skrenuo u neku ulicu bez jakog uličnog svetla, da tumaram.

Hoću da završim knjigu, da vidim Njujork, makar kredit dve godine otplaćivala i svaka tri dana lepila kinezi trake po leđima, da legnem na travu Central parka, da gledam i ostale „raspomamljene“ ljude koji su se drznuli (Sram ih bilo) da žive kao da im je 20 ili 30. Da ih gledam kako džogiraju, kako istežu svoje stare noge na kojima visi koža, kako se smeju kao da je pred njima još sto godina ovde, drže za ruke na kojima su već pege počele da niču, kako plešu, voze rolere, jer nikada nije kasno, ni za ljubav, ni za džogiranje, ni za ples, ni za nove početke. Ni za kotrlajujući život na rolerima.

Neka upere u mene prstom i kažu „raspomamila se u 40-oj“ svi oni koji misle da u 40-oj nema više šta da tražiš od života i od sebe. Neka kažu „Da je ranije počela, sada bi bila srećnija žena“. Neka se podsmevaju, neka se krste i čude, neka mojom odvažnošću premazuju svoje nesigurnosti.

Sve što se dešavalo, sav hod po slabo osvetljenim ulicama uludo je pravljen ako iz njega nisi nešto naučio.

A ja sam naučila da dok god ne nahraniš svoj duh, svoju dušu, džaba svi vitamini progutani u pilulama. Kada duša ne dobija ono što želi, neće dobiti ni želudac, ni kost, ni pluća, ni krv, ni oko, ni uvo, ni usta.

I nije važno da li si ovo shvatio u 25-oj ili 40-oj, važno je da si shvatio i da ćeš sad tako da teraš. Za početak pomalo, pa sve više i odvažnije, ne pravdajući se nikome, jer duše nam nisu iste i ono što je tvojoj malo, nekoj drugoj je puno, što je tvojoj bljutavo, nekoj je slasno. Što tebe čini živim, nekog ubija.

Nema tu mnogo filozofije, Jovana, tako sebi kažem. Sve dok ne uradiš ono što ti duša vrišti, džaba ispravljaš kičmu, lepiš trake, piješ čajeve, posećuješ specijaliste. Ok, duže ćeš da živiš, ali šta će ti duže loše?

Četrdesete nisu kraj, one su najbolje za početak, jer tad bi više nego ikada pre trebalo da znaš ko si i šta te čini živim.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije