mama-grli-dete
Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Ja slušam svoju decu

Ovo je kratka priča o tome kako deca znaju, jednostavno stvarno znaju ko je zli junak u priči. Mi odrasli često zaboravimo da je važnije ono što osećamo od onog šta neko o sebi kaže. Ja slušam svoju decu.

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Unsplash.com

Mislila sam da je moje žensko dete previše stidljivo i emotivno zaštićeno ljubavlju i nežnošću u porodici pa da zato reaguje na neke ljude kako reaguje. Slušam svoju decu, vidim kada reaguju na nekog sa rezervom, sa oprezom, a nekad – ima i toga – sa suzama i strahom. Mislila sam da je to normalno. Da je samo faza.

Roditeljstvo je ionako vožnja iz faze u fazu, zar ne?

I onda se desilo da je tri dana uzastopce rasplaču različiti ljudi na ulici. Ne rasplaču da kenjka i da se izmotava. Rasplaču da me svom snagom stegne svojim malenim šakama, zagnjuri glavu u moje noge, suknju, stomak, vrat – šta joj je najbliže – i jeca li jeca. Jecaje počne vriskom ili šmrcom i onda ne staje. Jedva se ubedimo da me pogleda u oči i  čuje tu spasonosnu rečenicu:

Znam, uplašila si se, ali sećaš se, ja sam tu. Kad je mama tu niko ti ne može ništa. Evo, otišao je.

Pa se nekako umirimo. Kad se „zli čika“ ili „strašna teta“ sklone sa scene, ponovo se diše kao da ničeg nije bilo, uz povremene kratke poglede u pravcu u kom je otišao/otišla.

Sad, neko bi rekao: razmaženo derle. Ali to je moje „derle“ i ono ima mene i ja imam njega. Ja sam joj majka. Ja treba da budem njena sigurna luka, a ne još jedna vrišteća i preteća lokomotiva što je tera dalje u bekstvo kad se pojavi neko strašan. Treba da pročitam u njoj i radost i strah i sreću i bes i tugu.

slušam-svoju-decu-mama-drži-dete

Foto: Unsplash.com

Desilo se nešto na jednoj pozorišnoj predstavi. U punoj sali dece ona se smejala, igrala, radovala – sve dok se nije pojavio zli čarobnjak. Ubedi se ti sad, majčin sine, da to nije stvarno (i šta je to stvarno?!) i da nije on zao, sad će da bude dobar (da, da, evo odma’) i da neće ništa da bude Pepi, nije je on začarao za zauvek.

Kao da je neko pritisnuo neko dugme u njoj.

Na trenutak se ukočila u sedištu, čula sam kratko „akhm“, kao da se nasmejala i zakašljala u isto vreme – i posle tog grča zagnjurila je glavu ispod moje nadlaktice i zaplakala. Nikad ja nisam bila šta-će-ljudi-da-kažu-majka, al’ opet, nije svejedno kad se samo tvoje dete rasplače usred pozorišne predstave. Da izađemo? A ona ni makac. Pogledaj me. Još dublje zaroni u mene. Čini mi se, da može, ispod kože bi mi se sakrila.

Jeste, on nije dobar, ali pogledaj nijedno dete ne plače, svi mu se smeju. Nije smešno, ali je on smešan! Zašto bi neko bio zao?!

Slagala sam dete, nisam trepnula.

Ona se maaaaalčice sredila, ali je do kraja predstave bila u grču. Posmatrala sam je i shvatila strašnu istinu: ona je osetljiva na mene. Ona ima nepogrešivu intuiciju. Ne znam da li će joj to više pomoći ili odmoći u životu.

I sedokosi su problem. Nemamo sede ljude u okruženju, pa kad vidi nekog sa sedom kosom, pa još ako nosi naočare! Scena iz pozorišta se ponavlja. Meni je neprijatno nakratko, jer povređujem osećanja nepoznatih stranaca, ali kad to uporedim sa osećanjima svog deteta, šta ima tu da se poredi?!

I dok nalazim način da je umirim i da prevaziđemo te (ne)opravdane strahove desi se još nešto.

Da li ja slušam svoju decu?

Moje muško mlađe dete je smejalica. Može da se pojavi ko ’oćeš, on zazire cele četiri sekunde, pa raširi usne u osmeh. Pokaže svoje dve zlatne rupice na obrazima i četiri prednja zuba. „Zeko!“ Tako mu se obraćaju ljudi i znani i neznani. Mali je, što bi se reklo, opasan! I nema tu njega šta da plaši.

Kad sednemo u klupicu na parku nas troje, ja iz rančića vadim njihove vode i užinu, tek čujem poznat smeh-kašljuc-grč. Pogledam u žensko dete, poglo glavu. Pozovem je i pritisnem dugme za prestravljen plač. Šta je bilo, mili? Ona ni da mrdne. Podignem pogled i tek tad spazim sedokosog deku na korak od klupe, stoji sa punim cegerima i čeka nekog. Nosi naočare, kakva strahota!

Probam ja da je umirim, njemu se blago nasmešim, pa krenem sa šaputanjem kako je sve u redu, kako je on dobar, kako samo čeka da dođe njegova žena, jedna bakica znaš, kao tvoja. Ali ona ni da čuje. I onda se desi. Podignem pogled i vidim kako on pomazi Lazara po glavi. Al’ bez osmeha nekako, ne umem da objasnim. U meni se uključi nešto. Neki nepogrešiv kompas, osećaj, kako god hoćete, nešto što kaže: ovde nešto nije u redu. Ko mazi dete namršten i ozbiljan? Kome se ne otopi lice, duša, ruka kad dotakne sunčanu kosicu? I što uopšte pruža tu ruku ako mu nije to milo?! Lazar je smejalica, rekla sam to već, ali u tom trenutku, okreće se ka meni i počinje da vrišteći plače.

Čučim ispred klupe u parku i grlim svoju uplakanu decu, kad se pojavi neka bakuta i odvede „strašnog dedu sa naočarima i svim njegovim cegerima“. Umire se i ručkaju. Gledam im mala lica, vilice koje se pomeraju, zubiće koji žvaću, oči još vlažne od suza, mlataraju nožicama iznad zemlje i tek – nasmeše se jedno drugom. Prošla je opasnost! Uf, spaseni smo pogled!

Tad shvatim! On je beba, ne govori, i njega tumačim na neverbalan način. Osećam kako se oseća. A od nje, samo zato što govori, očekujem da mi kaže kako se oseća i šta je muči!

Samo zato što govori! Tražim joj da mi „svojim rečima“ objasni kako se oseća. Nekad ne znam  samoj sebi da objasnim ni svojim ni tuđim rečima kako se osećam ja, sa svoje 32 godine, a to tražim od trogodišnjeg deteta!

mama-i-deca-gledaju-zalazak-sunca

Foto: Unsplash.com

A njen unutrašnji kompas radi. Atlas njenih emocija svetli u svim bojama i traži od mene da je tumačim – jer ko će to od mene bolje?

Oni su moje daleke destinacije, moja najživlja putovanja, a umesto da uživam ja pokušavam da im objasnim kako su kondukteri u prolazu, kako to nije ništa strašno. A šta nas briga za sve to?!

U stvari, volela bih da u sebi i dalje imam onaj njihov kompas koji nepogrešivo pokazuje koga treba da se čuvam. Oni  znaju, jednostavno stvarno znaju ko je zli junak u priči. Mi odrasli zaboravimo da je važnije ono što osećamo od onog šta neko o sebi kaže.

Sledeći put kad u nešto niste sigurni, zastanite, proverite, možda nešto stvarno nije u redu. Ili moja lepša varijanta: možda žurite bez potrebe, možda je sve u redu. Možda ste na mir u sebi nakačili raznorazne saobraćajne i ljudske gužve. Znate kako kažu ovi moderni gurui: poslušajte dete u sebi.

Ja slušam svoju decu.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije