Hrabra LolanajnovijeNaslovna vijest

Ne mogu više da trpim sranja

Bolna istina je da žene uglavnom sebe lažu dok veruju da jesu nešto osim mašine za rađanje. Ne znam, očigledno sam i ja sebe lagala. Inače ne bih pomislila da moj život više nije vredan, kada mi je ukinuta šansa da budem inkubator

Prenijela: Redakcija

espreso.rs

Foto: espreso.rs

Prenosimo nešto vrlo važno:

 

Die Patriotin@MarijaRatkovic

Danas sam shvatila da me 99% muškaraca uopšte ne zanima, ali nisam imala hrabrosti to sebi da kažem. Do danas.

foto: Facebook

Naravno bolna istina je da žene uglavnom sebe lažu dok veruju da jesu nešto osim mašine za rađanje. Ne znam, očigledno sam i ja sebe lagala. Inače ne bih pomislila da moj život više nije vredan, kada mi je ukinuta šansa da budem inkubator.

Naravno ta laž ne bi bila toliko dobra laž da u nju ne veruje i muškarac, i roditelji i drugi roditelji i svi. I onda ničim izazvana neumoljiva statistika potvrdi. Partneri u 90% “tih slučajeva” napuštaju žene. Pročitala sam to u Blicu, rekao neki lekar. Tad sam mislila neće.

Naravno niko sebi nikad ne bi priznao da ja sam osoba koja ostavlja bolesnu osobu. Naravno bolest nikad nije razlog. Naravno uvek ima puno drugih razloga. Naravno uvek je razlog to što ne vidiš budućnost. Budućnosti jednostavno nema. Verovatno bih i ja ostavila sebe da sam mogla.

Hvatala sam sebe kako zavidim mojoj mami, jer još uvek ima matericu. Zavidela sam jednoj babi koja ima manji stupanj raka od mene. Zavidela sam sestri koja je imala toliko ozbiljan oblik raka da nisu mogli da je operišu već je odmah išla na zračenje i hemoterapiju.

 

Die Patriotin@MarijaRatkovic

Hvatala sam sebe kako zavidim mojoj mami, jer još uvek ima matericu. Zavidela sam jednoj babi koja ima manji stupanj raka od mene. Zavidela sam sestri koja je imala toliko ozbiljan oblik raka da nisu mogli da je operišu već je odmah išla na zračenje i hemoterapiju.

Die Patriotin@MarijaRatkovic

Zavidela sam svakoj devojci koja hoda ulicom i ispod majice ima matericu. Zavidela sam onima kojima kažu da imaju samo 30% šanse da zatrudne. Zavidela sam onima koje imaju muževe bez pokretnih spermatozoida jer mogu da budu velikodušne i ne ostave ih. Zavidela sam muškarcima.

Bila je jedna čistačica u bolnici. Kaže da je pokušala da se rokne kad je posle neuspelih veštačkih oplodnji dobila rak i kad su joj izvadili sve. Imala je muža svekrvu sve. Samo da nije tog raka. Onda se lečila od samoubistva. Onda ih je odjebala i došla opet u bolnicu. Da radi.

Ona je pričala o tome ravno. Mehanički, kao da je na lekovima. Verovatno jeste. Kaže više ne trpi sr*nja. Svaki dan opere po jednu sobu, za nedelju dana sve. Ne može da trpi nepravdu. Ti si jedini čovek ovde, mislila sam. I ta žena čisti umesto da grli ljude.

A onda dođe psiholog i kaže došla sam samo da vidim jeste u redu. Dođe defektolog i kaže javite se ako vam je nešto potrebno vidite imate ovaj sajt. Ima soba da se moliš. Ima kroz prozor hram. Mene sramota iskreno ja sam se molila samo da zaspim. I da ne prođe vazduh u venu.

foto: Facebook

U tom limbu, gde postoji samo vazduh u veni i buđenje u pet ja sam bila enormno zahvalna što postoji neko kome bih nedostajala kad bih odlučila da me nema. Cela metafizika života pretvorila se samo u jedan veliki pokušaj da dočekam sutra. I još jedno sutra. I onda još jedno.

Smrdljivi PTSP dođe posle. Posle zdravih obroka. Posle trčanja, kupovine opreme za trčanje, posle tegova, ravnog stomaka, mazanja kreme za ožiljke, posle voća i salate sa kozjim sirom, posle pokušaja da imaš seks, posle ima vremena, posle posla i posle terapije.

Dođe uglavnom kao zagušljiva tuga kad vidim kako ljudi imaju živote koji idu dalje. Kad svi negde žure, a ja se skupim i zamišljam da je neki dan od pre. Kad kažu pa lepo izgledaš, jesi dobro sa velikim znakom pitanja. A ja želim da sve stane svi umru i svo cveće uvene.

Kažem evo PTSP je gord poremećaj. Izgleda kao skroz si dobro, lepa si i srećna i baš si se oporavila dok neko ne kaže nešto. Kao minsko polje. I kad neko stane na minu brzo moram da odem kući da plačem, ako ne odem odmah može da mi padne mrak na oči i povratim svo smeće iznutra.

 

Die Patriotin@MarijaRatkovic

Zamišljam kako nanosim bol, kako nekom glavom udaram o asfalt, kako imam toliko snage da smrvim kožu pa meso pa kosti pa ako ima još nešto unutra onda to pa sedim u lokvi krvi i još me boli. Ne znam da li je to neki prijatelj, brat, možda mama ili lekar il nepoznat neko skroz.

I danas je izgleda gotovo sa kopanjem očiju. Kad vidim da je gusto moram da odem. Ne smem da popijem previše, da budem gladna ili uzmem ekser na žurci. Ne sme niko da pokuša da me poljubi. Ne sme niko da me pita zašto ne. Moram da budem unutra. Nekad moram da ležim dugo.

foto: Facebook

Moram da se pokrijem da bude toplo kao da me neko grli, ali niko ne sme da me grli. U svemu slično kao devojčica sa šugom u tiršovoj. Moram da plačem sama jer drugi ako čuju meni će biti žao što oni to moraju da čuju. Jednom sam se sama uplašila svog glasa. Tako plaču samo bebe.

I onda posle bude bolje. Moram ponovo da stvorim imuni sistem. Moram da stvorim sve nove mehanizme odbrane. Ne mogu da idem bez kože okolo. Tako na izvol’te ako biste da me povredite evo recite samo. Ili ako biste da vas povredim da počinim hladnokrvno sedmostruko ubistvo. Bar.

Die Patriotin@MarijaRatkovic

Bilo mi je prvo užasno kad se ljudi došaptavaju iza mojih leđa. Reci joj ti, reci joj ti, ja više ne znam, nemoj pred njom i ta sranja. Onda sam otupela i istovremeno shvatila da su u pravu. Treba da zaziru. Treba da se sklone. Ne mogu više da trpim sranja.

25 people are talking about this

 

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije