najnovijeNaslovna vijestPorodicaPraktična Lola

Idi tamo, mama. Nemoj tu da budeš

Idi tamo, mama. Idi, s’obodno. Ja ću da te zovem pos’e.

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Unsplash.com

Ja sam mama koja nosi svoju decu. Nosi i nosa. Svuda. Zapravo, i gde treba i gde ne treba. I tako smo, pomalo, što bi se reklo, vezane vreće. Svaki moj izlazak iz kuće bez njih dvoje menja „Zdravo, kako ste?“ sa “Gde su ti deca?!“

(Nisam mogla ni da zamislim da će se ljudi toliko razočarati što me vide kad me vide – bez dece.)

Školski smo prolazili kroz faze. Kad je svako mogao da ih uzme u ruke i da se poigra sa njima. Kad bi se na najmanji šušanj cimali da sam izašla iz sobe i otišla ko zna gde. Kad su se zacenjivali što sam otišla u kuhinju, kupatilo, na terasu – jer me ne vide pored sebe. Kad se stide, plaše, kriju od ljudi koje ne poznaju.

I tako do petnaeste godine

Desilo se prvi put kad je Kalina napunila osam meseci. Ona se igrala na podu, a ja sam otišla do kuhinje. Strašno je vrisnula kad je shvatila da nisam pored nje. Paničan strah bi je uhvatio svaki put kad krenem prema vratima. Pa smo svuda išle zajedno.

– Što se to sad dešava?

– To je školski primer straha od odvajanja. Identifikovala me je potpuno kao svoju majku i sad je strah da ću otići od nje. To je samo faza. Počinje oko 8. meseca bebinog života i traje…

– Do petnaeste godine? – zadirkivao me je Žmu.

Ljudi misle da je u toj fazi nezgodno majkama koje same ne mogu ni do toaleta, ali verujte mi, ja sam bila ta majka i – nije lako ni tatama. Hoćeš da se poigraš sa detetom, da ga prošetaš, poigraš se ili jednostavno budeš sa njim, a ono grebe i rukama i nogama do majke! Isto važi i za bake i deke. Ume da frustrira.

Onda majka, kad se pojavi, ne zna kog pre da teši: bebu ili tatu, baku ili deku, ko god da se našao bebi na putu do mame!

Dok traje beskonačno je

Kao i sve težine u životu, dok su vam na grudima čini se da će beskonačno biti tu. Ja sam umela između dva udaha da se setim da to neće biti večno. Da će porasti. Da budem zahvalna što sam im potrebna. Pa čak i u onim trenucima kad bih najradije sedela iza zaključanih vrata ili jednostavno oprala kosu bez pratećih uputstava: ovo je šampon, da, sad će mama da napravi penicu, aha, da, sad ispiramo, šta je ovo, balzam za kosu, da bude mekana, da je lakše češljamo, šta kažeš, kao svilica, da, kao svilica, al’ tvoja je lepša svilica!

U takvim trenucima, čini se da se nikad neće odlepiti. Da ću popiti kafu bez 35 puta „mama“ u minutu kad budem bila seda.

A onda se desi ovo.

Idi tamo, mama

Dok nisam imala decu bila sam puna mudrosti. Kao: deca moraju u vrtić, decu treba pustiti od sebe, deca ovo, deca ono. Nisam solila pamet drugima, samo sam sebe opominjala unapred. Suvo znanje i prazna uverenja bez iskustva i prakse!

Grčio mi se stomak od pomisli da ostavim svoju decu u vrtiću, u drugoj sobi ili bilo gde gde ja nisam, decu koja neće bez mene ni sekundu. I onda jednog sunčanog dana, dok su slagali kocke na podu u njenoj sobi, Kalina je podigla glavu, pogledala u Lazara pa u mene i rekla:

Mama, idi tamo. Nemoj tu da budeš.

Prvo sam pomislila da sam loše čula, da nisam razumela. Nisam mogla da verujem da smo došli dotle sami: da znaju šta žele, da to bude moje ne-prisustvo, i da to i kažu glasno. Sami. Bez polusatnog ubeđivanja da mama treba da ide i da njih dvoje treba sami da se igraju. Samo kratko i jasno.

Idi, s’obodno. Ja ću da te zovem pos’e.

Mame su luda stvorenja

Mogu da potpišem ovo. Mame su blesave 100 posto! Dok su čiviluk za svoju decu, ufću, kad se klinci razbeže – opet ufću! I kakav je to glagol uopšte?! Ne znam. Kad si mama, lako se zavežeš u čvor. Misliš: nikad se nećeš razvezati.

Odjednom, svi devojački i studentski, bračni, poslovni problemi ne zaslužuju da se problemima nazovu. Sve što želiš jeste da ti je dete zdravo. Da je srećno. Da im što duže traješ. Da imaš strpljenja. Da nisi toliko zbunjena.

Ponekad, kad se sami kikoću u sobi, želiš da uđeš i budeš deo tog smeha. Ali znaš da ti nije tu mesto. Da si napravila dobar posao, jer si bila tu kad su se oboje držali za tvoju haljinu dok pereš kosu presamićena preko kade. Da si bila tu. Da si i sad tu, samo što u hodniku prisluškuješ njihov smeh. Dok te ne uhvati Žmu.

– Šta radiš tu? Dolazi ovamo da pijemo kafu! Hoćeš opet da im se vrati onaj strah od odvajanja?!

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije