najnovijeNaslovna vijest

Dramaturgija i društvene mreže: Dramimo ili glumimo?

Na društvenim mrežama težimo da se predstavimo u najboljem mogućem svetlu. Šta je to najbolje individualna je stvar i zato ne treba odmah polaziti od stereotipa da svi želimo da se predstavimo kao najlepši ili najzgodniji kada je Instagram u pitanju, ili najpametniji i najduhovitiji kada je u pitanju Tviter.

Redakcija

Dragana Plazinić / CZM.org.rs

Foto: Pexels

Razmišljanje na ovu temu dovodi do zaključka da zapravo igramo neku ulogu koju smo ili sami izabrali ili nam je nametnuta. Ova ideja često je na meti kritika jer sama pomisao da neko nekoga na taj način obmanjuje budi negativne emocije, ali je važno objasniti to nije nešto što se dešava samo na društvenim mrežama. Ljudi igraju određene uloge i u svakodnevnom životu.

Od načina kako izgledamo, do onoga što govorimo – sve mora da se uklopi u našu ulogu.

O tome govori Erving Gofman, jedan od najznačajnijih sociologa dvadesetog veka, u svojoj knjizi ‘’Kako se predstavljamo u svakodnevnom životu’’. Kao na sceni, za dobro odigranu ulogu potrebna je dobra pozornica, svlačionica, publika i znanje upravljanja utiscima. Kako Gofmanova teorija izgleda u moderno vreme, kada je pozornica društvena mreža?

 

Pozornica. 


Da bi pozornica uopšte bila pozornica mora da sadrži određene elemente: okruženje i ličnu fasadu.

Kako bi predstava mogla da se odvija okruženje je nužno, a u ovom slučaju to je profil na društvenoj mreži. Od pojedinca i njegove uloge zavisi koju će pozornicu, odnosno društvenu mrežu izabrati. U lepote ovog sveta uvrstila bih da nismo osuđeni samo na jednu pozornicu. Ono što je kod svake predstave važno jesu gledaoci, dakle pratioci na društvenim mrežama.

Može se reći da su gledaoci predstave jedan od najznačajnijih elemenata kako za ulogu, tako i za samog glumca i za samu predstavu i upravo zbog toga se najviše pažnje njima posvećuje. Mi, kao glumci, svoju ulogu oblikujemo u zavisnosti kakvu reakciju želimo da izazovemo kod publike, ali smo u isto vreme u mogućnosti i da svoju publiku biramo. Za razliku od svakodnevnog života, gde npr. profesor ne može da bira studente za svoju publiku dok je u svojoj ulozi profesora, na društvenim mrežama sebi možemo olakšati na brojne načine: od popularnog #heštagovanja gde svoju ulogu želimo dodatno da učunimo vidljivom nekome ko još uvek nije naša publika, do zaključanog profila, gde nam publika postaje samo neko kome smo to dozvolili.

Takvo upravljanje pozornicom smanjuje mogućnost da naša predstava bude prekinuta.

Sa druge strane, lična fasada predstavlja sve ono što čini ulogu. Izgled i manir su ključne kategorije. Izgled može da nam odgovori na mnoga pitanja: kom statusu pojedinac pripada, da li je civilno ili vojno lice, da li ima neku osobinu karakterističnu samo za sebe i šta nam ta osobina govori. Izgled je sve ono što fizički vidimo, dok je manir način na koji se osoba ponaša dok je u svojoj ulozi. Manir može biti izraz lica, može biti stav, govor tela generalno, boja glasa. Kad se govori o društvenim mrežama, kao primer uzmimo Instagram, lična fasada predstavlja sve ono što mi na slikama prikazujemo: od odeće koju nosimo, hrane koju slikamo, pa do izraza lica koji imamo na slikama. Na taj način pokazujemo ono što je za našu ulogu karakteristično i ono po čemu treba da budemo prepoznatljivi, sve što govori da igramo baš tu ulogu koju smo izabrali.

Foto: Monica Silvestre / Pexels

 

Svlačionica i spoljašnjost. 


Da bi pozornica imala svoju svrhu, a predstava bila uspešna, neophodno je postojanje svlačionice i spoljašnjosti, kao mesta gde pojedinac može da se, na neki način, odmori od svoje uloge.

Svlačionice su mesta gde se može opustiti, ali su i dalje povezane sa pozornicom, predstavljaju mesta gde osoba provodi vreme pre ili posle predstave, dok spošljašnjost prestavlja potpuno izolovano mesto gde osoba može da zaboravi na svoju ulogu. Sve ono što se nalazi sa druge strane uređaja koji se koristi da se pristupi društvenim mrežama može biti spoljašnjost.

To može biti soba, može biti svaki drugi sajt koji nije povezan sa profilom na društvenoj mreži koji tematski uopšte ne mora da odgovara ulozi koju osoba igra. Tako jedna osoba koja ima ulogu nesputane, slobodne osobe koja se grozi na svaki vid masovne kulture, može pretraživati o onome što se juče u nekom rijalitiju desilo. Ono što osoba van svoje uloge radi može predstavljati diskreditujuću stigmu, što je još jedan od važnih gofmanovskih koncepata.

To se dešava kada osoba želi da prikrije neko svoje ponašanje koje bi moglo da ugrozi ulogu koju igra.

Tako jedna osoba koja je na društvenim mrežama u srećnoj vezi ne želi da se zna da svako veče gleda tužne filmove i plače što ne zna gde joj je partner, ili osoba koja se na Tviteru predstavlja kao načitana i pametna želi da sakrije da u svakoj raspravi ili u svakom svom komentaru koristi Gugl da proveri i sazna informacije koje se pravi da zna.

Pored diskreditujuće, koja samo potencijalno može da nas ugrozi, pa na taj način oblikuje našu ulogu, postoji i diskreditovana stigma koja postavlja unapred zadata očekivanja kako naša uloga treba da izgleda. To je ona stigma koja je uočljiva svima, a kao primer takve stigme Gofman navodi ljude sa vidljivim ožiljcima ili one koji su ostali bez nekog ekstremiteta, kao i druga uočljiva zdravstvena stanja.

Ove dve stigme, ali i sam odnos sa publikom, bez obzira da li stigma postoji, predstavljalju najvažniji momenat predstave i uloge.

Foto: Skitterphoto / Pixabay

 

Upravljanje uticima.


Odnos sa publikom stoji u centru kao ključno pitanje i glavni problem koji se mora rešavati da bi predstava bila uspešna, zato se ovome posvećuje najveća pažnja.

Upravo zbog toga oni koji izvode predstavu moraju da pronađu načine kako da određene stvari predstave na pravi način i tako izbegnu prekidanje predstave, koje može biti jedno neprijatno iskustvo koje uglavnom ima negativne posledice.

Ako kao primer uzmemo Instagram, kao jednu od najpopularnijih društvenih mreža, možemo uočiti nekoliko taktika koje su pravi gofmanovski primer upravljanja utiscima. Taktike služe i u slučaju stigme, pa se, u zavisnosti da li je stigma diskreditovana ili diskreditujuća, razlikuju.

Posmatrajući Instagram kao pozornicu možda i najouočljivija stvar jeste potreba da se prikaže „gotov proizvod“ bez svih onih stvari koje su do tog konačnog proizvoda dovele. To svakako jeste obrađivanje fotografija.

Činjenica je da se tome posvećuje najveća pažnja i gotovo je nemoguće da se fotografija postavi pre tog procesa, koliko god neko tom delu pridavao značaj. Korisnici ove društvene mreže se više ili manje trude pri obradi, ali gotovo da je nemoguće da se neko time ne bavi uopšte, pre svega usled toga što Instagram i sam nudi veliki broj filtera koji ne zahtevaju previše vremena i umeća, a omogućavaju da fotografija dobije lepši izgled.

Pored tih brojnih filtera koje sam Instagram nudi, postoji veliki broj aplikacija, od kojih su mnoge besplatne, koje pomažu u kreiranju gotovog proizvoda. Izrazito beli zubi, lice bez nepravilnosti, odmoran izgled bez podočnjaka postaju imperativ i to su neke od stvari koje se uglavnom uspešno realizuju. Ipak duže noge, manji obim struka ili veći biceps zahtevaju više pažnje i vremena i neretko se dešava da baš oni budu razlog za prekidanje predstave kada publika, odnosno pratioci, primete nepravilnosti.

Zanimljiva je činjenica da se sva ta poboljšanja prećutno primećuju i ne pridaje im se veliki značaj sve do onog trenutka kada se ne dogodi upadljiva greška, kada dolazi do kritike takvog vida kreiranja konačnog proizvoda generalno, ne samo greške koja je nastala. Kada je slika vidno, ali bez greške, sređena komentari nikada neće biti negativni ili na bilo koji način otkrivati da publika primećuje da je uložen trud kako bi konačan proizvod tako izgledao.

Posmatrajući konačan proizvod može se primetiti još jedna taktika koja se koristi. To je pokušaj da se sakrije svaka greška koja je postojala tokom procesa kreiranja, kao i sakrivanje svih stvari koje su učinjene da se to popravi.

Upravljanje utiscima

Foto: David Rama / Pexels

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije