Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestPorodicaŽivot

Kako su me roditelji nenamerno učili da moj pristanak nije važan

Pišem ovaj članak anonimno, jer moja mama često gugla moje ime – ukuca ga u pretraživač i sve što sam radila razleti se po njenom ekranu. Mislim da to radi samo da bi mogla da pošalje moje tekstove kolegama, da bi im pokazala kako je ponosna na mene.

Prenijela: Redakcija

prevod: Milena Ilić Mladenović / everydayfeminism.com

Foto: centarzamame.rs

LEKCIJA 3. IMAM ČETRNAEST GODINA: „TO ZNAČI BITI DEVOJKA.”

 

Zahvalna sam svojoj najboljoj drugarici iz srednje škole zato što me je uputila u feminizam, iako se ne sećam da je ikada upotrebila tu reč. Ona je prva žena koju znam koja se nije stidela i plašila da kaže (ili drekne): „Ne. To je sranje.”

Sprijateljile smo se u šestom razredu jer smo, svaka za sebe, bile samotnjaci, ali smo shvatile da možemo biti samotnjaci i zajedno, udružene. Kler je sedela pored mene na času informatike. Sviđalo mi se što je na neki način razgovarala sama sa sobom dok je igrala igrice. I nije joj smetalo što sam sa žarom i autoritetom mogla da govorim jedino o olimpijskom klizanju.

Mnogo toga sam naučila od nje – da mogu da kombinujem nespojive odevne predmete, da mogu da se ofarbam u teget, da mogu da slušam i Nsync i Radiohead, i da ne moram da verujem u Boga.

Ali najvažnije od svega, naučila me je da kada odrastao čovek govori perverzne stvari na moje mlado uho, znam kako da odgovorim.

 

 

Prvi put kada sam je čula da to radi imale smo dvanaest godina – te godine smo se i sprijateljile. Ulično uznemiravanje je za mene tada bilo nešto novo, nešto čega sam te godine postala svesna.

Kada treba da se boriš, bori se, ili se ukopaj. Eh, ja sam ona koja se ukopa. Inače se ograđujem od situacija koja podrazumevaju bilo kakav vid nasilja, a ako im ipak prisustvujem, kasnije pokušavam da skrenem misli kako bih zaboravila na njih.

A to je i način na koji sam reagovala i na ulično uznemiravanje. Sasvim neočekivano bih čula reči tipa „pičko”, „jebaću te”, „pališ me” koje bi mi neko šapnuo, i zaledila bih se. Otišla bih. Nikada ne rekavši ni reči o tome.

A Kler? Jednog dana smo prolazile krajem kada sam iznenada videla kako se okreće i viče: „Šta bi ti, da zlostavljaš decu? Voliš male devojčice, a?”

Istog trenutka sam shvatila zašto je rekla to što je rekla, i zgrozivši se, u strahu, zgrabila je za ruku da je ućutkam.

Ne”, rekla je, otresajući moju ruku. „Ko ga jebe.”

Ovo novootriveno znanje – saznanje da mogu preko ramena da dobacim „jebi se” ako želim – je zapravo kod mene razvilo izraženu psovačku naviku.

Jednog dana, u osmom razredu, vraćale smo se kući sa devojkama koje smo mogle da nazovemo ekipom, ali nismo. Kler i ja smo bile onaj tip najboljih drugarica koje su se uglavnom držale jedna druge, odbacujući ostale samo kao poznanice. Znate, kao što to rade srednjoškolci.

Ali svaki put kada smo izlazile iz busa, odlazile bismo kući sa dve devojke, i u grupi hodale trotoarom.

Tog dana smo prošle pored grupe građevinaca koji su sedeli na stepenicama i jeli svoj popodnevni obrok prljavim rukama iz papirne kese. Dovoljno sam odrasla sada i dovoljno sam toga iskusila da znam da je ovo scena u kojoj stiskam zube i ponavljam u glavi: „Ne obraćaj mi se, ne obraćaj mi se.” Ali ovo mi je bio prvi put i nisam znala šta da očekujem.

Da budem iskrena, ne sećam se šta su nam rekli. Zapravo, bio je to jedan lik koji nam je pričao gadosti, a ostali su zviždali i galamili iza njega, potvrđujući njegovu muškost.

Ono što mi se urezalo u sećanje desilo se odmah potom. Kler im je pokazala oba srednja prsta i prošla, a tip joj je zatim viknuo: „Gurni ih u dupe”, a Kler se okrenula i uzvratila: „Bolje njih, nego tvoj kurac!” I onda smo otrčale kući.

To je bio prvi put (ali ne i poslednji) da sam pobegla od stranca sa strahom da ću biti silovana, sa strahom koji je tako glasno odzvanjao u mom srcu.

Kada sam stigla kući, bila sam toliko uznemirena i jedino što sam želela bila je moja majka. Podigla sam slušalicu, mahnito okrenula njen broj na poslu i čekala da odgovori.

Nakon što sam joj objasnila šta se desilo – izostavljajući nekoliko Klerinih fraza – moja majka je bila saosećajna na trenutak, uglavnom zbog moje trenutne potrebe za ohrabrenjem i osećajem da sam na sigurnom. Međutim, onda mi je rekla nešto što me je zakucalo, i to je bila verovatno jedna od glavnih prekretnica u mom životu.

Rekla je: „I ja sam morala da se nosim sa tim kada sam bila mlađa. Kao i tvoja baka. Kao i sve žene, kada pogledaš unazad. To je cena koju plaćamo zato što smo žene.”

Nikada se nisam osetila tako poraženo.

Shvatila sam: moja majka je pokušala, na svoj način, da mi pokaže kako to nije moja greška – to je nešto što muškarci rade ženama, to je problem koji je veći od mene.

Ali poruka koju sam ja čula bila je: „Ovo je samo deo života na koji treba da se navikneš.”

Ono što sam čula bilo je: „Nema poente da pokušavaš da se suprotstaviš.

Ono što sam čula bilo je: „Bićeš zlostavljana, u više navrata, do kraja svog života. Tako će biti i tvoje ćerke, i ćerke tvojih ćerki. A mi smo nesposobne da to promenimo, pošto naša tela nikada nisu prvenstveno pripadala nama.”

I kakvo je to sranje koja majka prenosi ćerci?

Sve to je preveliko sranje da bi ga majka prenela svojoj ćerci

I na kraju, svaka od nas ima neku priču – ili dve, tri, desetine drugih priča koje ne staju u ovaj tekst, a odnose se na to kako smo učene da ćutimo u silovateljskoj kulturi.

Svaka od nas je učena kako da živi u silovateljskoj kulturi – kako da misli, kako da se ponaša i kako da reaguje u okviru silovateljske kulture, ali ne i kako da se opire, kako da se leči, kako da se brani.

Feminizam me je naučio tome.

Feminizam me je naučio da je „ne” dovoljan odgovor koji treba da se poštuje – i da čak i insinuiranje tog „ne” jezikom mog tela treba da bude shvaćeno ozbiljno.

Feminizam me je naučio da je jedini razlog zašto su dečaci i dalje „samo dečaci”, taj što odrastaju u kulturi koja ceni toksičnu muškost – i da postoje, zapravo, drugi načini da roditelji edukuju svoju decu.

Feminizam me je naučio da moje telo koje se kreće u javnom prostoru, ne znači da je javno vlasništvo – i da imam sva prava ovog sveta da budem ljuta kada sam verbalno napadnuta, bilo da o tome razmišljam ili vičem na sav glas.

I biću zauvek zahvalna što sam naišla na ovu sjajnu ideologiju koja potvrđuje moje stavove, pokazuje mi da je kultura kriva i zato što mi je dala okvir da razumem zašto mi se desilo to što mi se desilo, i zašto je svet bolno mesto za mnoge.

Ali, više bih volela da su me moji roditelji tome naučili. Volela bih da su me naučili da je moj pristanak važan.

 

Originalni članak.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije