Ti svrši, a ja ću sama kad zaspiš

Kada bi žene rađale decu isključivo iz odnosa gde su svršile, na svetu bi verovatno bilo ukupno osmoro ljudi.

Imam drugaricu koja kaže da nikada u odnosu sa muškarcem nije doživela orgazam, barem ne tokom penetracije. Imam još jednu koja tvrdi isto. I još jednu. I još jednu. O meni nećemo.

Druga drugarica kaže kako, da joj nije premoćne autosugestije (na svim životnim poljima, pa i tom), nikada ne bi svršila tokom seksa.

Sledeća drugarica (koja je biseksualna) kaže kako, dok nije imala odnos sa ženom, nije ni znala kako se postiže orgazam tokom odnosa. Mahom je to bilo ono “Hajde da on svrši i da mu bude dobro, meni je lepo tokom sexa, pa ću posle ja sebe, ili on mene, ili možda samo uzmem neki sendvič posle, šta znam.”. Neretko mu i odglumi orgazam zarad mira u kući i da mu ne poljulja samopouzdanje… jer bolje i seks bez svršavanja nego nikakav seks, jel?

I tako u nedogled.

Momci, ego na stranu molim vas, samo pričamo.

Pre neki dan mi Anđela kaže kako je čitala istraživanja koja pišu o tome da orgazme više ne delimo na vaginalni i klitoralni, već da je sve, zapravo, klitoralni. Naime, kako mi je prenela (a mene, vodolijski, mrzelo da istražujem dalje nego sam samo usvojila) – klitoris koji se vidi na površini je jako mali procenat od njegove prave veličine, pa je tako, u stvari, svako svršavanje (kada ga ima), klitoralno. Sve zavisi od toga koji je nerv pogođen, kako je partner penetrirao, i da li je to uradio dobro. Orgazam se, mahom, postiže trenjem i, potom, nadražajem vidljivog (čitaj: dostupnog) dela klitorisa koji šalje informaciju ostatku mreže nerava. To je ono što kroz mitsko pripovedanje znamo kao vrhunac tokom odnosa.

Doduše, to isto istraživanje kaže da postoji i procenat žena (mada, mizeran) koje doživljavaju ono što znamo kao vaginalni orgazam, i to lagano – a zahvaljujući pogodno raspoređenim nervima unutar vaginalnog kanala. Stvarno se izvinjavam ginekolozima ako se nađu uvređeni pred ovom kvasi-klitoralnom naukom: Nadam se da barem vaše žene svršavaju redovno.

Ima li zaista potrebe da pričamo o samopouzdanju?

Večita ideja koja se provlači ispod svake iole škakljive teme je ženino (ili muškarčevo) samopouzdanje u krevetu. Do skoro su nas učili da, ukoliko nemamo jako samopouzdanje (a ko ga ima?) mali su izgledi da ćemo postići vrhunac tokom odnosa. Naravno, ako hoćemo da počnemo da svršavamo tokom odnosa, ne smemo se zaustaviti samo na priči o samopouzdanju. Ipak, to je samo mali segment postignut kroz zdravu sliku o sebi, svom telu, željama, i “hrabrosti” da tražimo da budemo zadovoljene. Nažalost, nije to jedina stavka odloženog seksualnog zdravlja. Svako iole svestan sebe i onoga što seksualni odnos podrazumeva zna da se dobar deo tog čina i užitka vraća na osnove – na vaspitanje i reperkusije istog.

Seks i vaspitane su uzajamno zavisne kategorije koje polaze od, naizgled, banalnih pitanja, a završavaju se u epski velikim posledicama.

Koliko ćemo biti seksualno slobodni zavisi u mnogome od ovih nekoliko pitanja – da li smo religiozni i koliko, i ako nismo sada – jesmo li gajeni u verskim okvirima. Ako jesmo religiozni, koliko i kako to utiče na naš doživljaj sebe i doživljaj seksualnog čina.

Dalje, poteže se pitanje toga kako smo vaspitavani mimo religioznog konteksta.

Da li se o sexu ikada razgovaralo u našoj kući?

Jesu li su nas roditelji prekorili kada su nas prvi put uhvatili da masturbiramo, i koje smo informacije o seksu pokupili od sredine u kojoj smo rasli. Neizostavan je i deo vaspitanja kroz koji smo, potencijalno, saznali da su nam polni organi “sramotni” i “ružni”, te i da je sex apriori “vođenje ljubavi”, a ne puko fizičko zadovoljstvo. Konačno, dolazimo i do poslednje, ali možda i najbitnije stavke – roda.

Kako smo sve što smo odrastanjem naučili o svojoj seksualnosti procesuirali zavisi isključivo od toga kog smo roda, tačnije – zavisi od našeg rodnog vaspitanja.

Iako živimo u 21. veku i reklo bi se da smo u mnogome uznapredovali kao civilizacija, pritajeni patrijarhat vlada punom parom, na svest ili nesvest onih koji ga praktikuju. Ne bih rekla da je sindrom patrijarhalnog vaspitanja i ponašanja vezan samo za Balkan, iako je, čini se, ovde izraženiji nego u zapadnim zemljama.

Pa tako, muškarac koji voli i ume da jebe, menja partnerke redovno, i, poželjno je, ne vezuje se za iste emotivno, i dalje nosi etiketu pastuv. Kao takav, ponosni je vlasnik bedža časti kakav može da nosi samo jedan, ono što je u narodu poznato, pravi muškarac. Ovaj muškarac uživa u sexu, ume da traži ono što mu prija, i može nekoliko puta. Ako je sreće i makar malo emotivne zrelosti, ume da zadovolji i partnerku s kojom je, i neretko njene potrebe stavlja u ravan sa svojima.

Sa druge strane, žena sa istim ovim karakteristikama je, ono što je u narodu poznato kao – kurvetina. Sinonimi se, često, protežu negde između laka žena, profuknjača, kurvica, i drolja, pa do, čak, kliničkih termina poput nimfomanka. Nije ni čudo što kod većine žena postoji kolektivni sram od sopstvene seksualnosti kada smo generacijski učene da smo jeftine ako smo seksualne.

“Nemoj odmah da mu pokazuješ šta umeš”, “Nemoj da se praviš iskusna”, “Glumi malo kako ništa ne znaš, i da te je ON naučio kako”, “Pravi se naivna, više će te ceniti.”.

Sve smo ovo čule od rođenih majki, makar jednom. Ne nužno jer su i one primenjivale istu tehniku, već zato što su i njih njihove majke tako učile. Valja znanja preneti s kolena na koleno, greota da se baci. Problem sa tim znanjima je što, kako god da se prenesu – bilo da se nariču ili izgovaraju tiho kao kakva tajna koja je ključna za sreću – nikada ne stavljaju nas, žene, u centar užitka. S toga, pitaću vas ovo – kada ste poslednji put svršile sa partnerom?

Muškarčev srećan kraj je nešto ispod našeg pupka. Naš srećan kraj je svuda po malo.

Nećemo da pričamo o tome kako su muškarci loši, i kako ne umeju. Nisu loši, i verovatno mnogi umeju. Muškarci su divni. Pravi muškarci su divni. Znate oni – oslobođeni ega, koji se ne boje prozivke, i ne misle da je feminizam nešto najgore što se dogodilo muškarcima. Ti isti muškarci kapiraju da žene nisu kurve ako vole seksualni užitak, oni znaju da biti feministkinja, zapravo, znači “hoću i ja svoj orgazam”. Ti divni muškarci ne zaspe nakon što svrše, nego se potrude da i njihove partnerke zaspe srećne.

Nije li poražavajuće što većina heteroseksualnih žena (i muškaraca) nikada nije doživela istovremeni orgazam sa partnerom, i verovatno nikada neće?

Pre koju godinu mi je kolega iz Indije rekao da je u Nju Delhiju prećutna praksa svežih (a i ne tako svežih) mladi da imaju najbolje drugarice. Da, TAKVE najbolje drugarice. Sa muževima žive i rađaju decu, sa drugaricama se… pa, druže. Istovremeno.

Tada sam se zapitala, a evo pitam se i sada – da li su to Hindu žene ispred vremena, pa su našle efikasne načine da pobede ucrvljali patrijarhat Indije gde se seks tretira isključivo kao reproduktivna radost, a ne radost kao takva? Ili im je, ipak, patrijarhat sekundarna problematika u odnosu na ono što su, družeći se, otkrile da mogu da imaju – istovremeni klimaks? Ko to zna. Ono što znamo je da su našle način.

Na prethodno napisano ne prihvatam jadne odgovore tipa “Pa ti onda idi i budi lezbejka”. Na to jedino mogu da odgovorim jednim: “Pa ti onda budi muškarac, pa nauči da zadovoljiš ženu”. I, šta si tim?

Ne mislim da su muškarci s Marsa, žene s Venere, a naši polni organi s, recimo, Jupitera. Tu smo na Zemlji, zajedno – i mi i naši organi. Tražimo se. Želimo se. Trebamo se. U emotivnom poimanju stvarnosti i odnosa, svakako, ima razlike – ali to je do biologije i hormona, ne do vaspitanja i ZIP-a planeta sa kojih smo došli. Ali, o tom neki drugi put.

Tvrdim da istovremeni užitak počinje onog trenutka kada muškarac odluči da ga ne zanima raspored naših klitoralnih nerava, genetska predispozija za svršavanje, stepen samopouzdanja ili bilo koja nova studija – nego snošaj sam po sebi. I kada žena zna da muškarac s kojim (pokušava da) svrši ceni što je na onoj (ili pod onom), koja mu ne glumi orgazam – nego ga zahteva.