Šta vi čekate? Jeste li dočekali?

Razapeti između ideja o ovde i preko, uz Coby-jeve (je l’ to Cobe?) trake ili neke druge, već obesmišljene večeri, živimo za vikende i slobodne dane od kojih se na – voljene ili nevoljene poslove – vraćamo još željniji života nego kad smo otišli.

Umorni, preumorni od svega što jesmo i nismo, što postajemo i prestajemo, umorni od intelekta koji bruji pod “Good day, this is (unesi ime), how can I help you?” i emocija koje ne stignu da se osveste, brojimo ponedeljke, Instagram lajkove i repostove, brojimo vesti koje se ne zarezuju, i milione u #1 od #5. Nabrajamo istine koje ne izgovorimo, mladosti koje propustimo, F-ove koje zanemarimo – i tako, sasvim slučajno, brojeći – zaboravimo da živimo.

Je l te drma FOMO*? Mene baš kida ovih dana, sve mislim kako život prolazi, i da ću da propustim sve. – rekla mi je Kiki (27) pre neki dan, neobavezno.

Da li je do kolektivnog magnovenja koje je, deluje, zahvatilo planetu ili do ove zemlje u kojoj, grcajući, pokušavamo da bahato imitiramo snađenost dok nam, zapravo, gori pod nogama – ne znam. Ono što znam je da radimo sve samo ne živimo.

Pročitala sam nedavno u New York Times-u članak Why Are Young People Pretending to Love Work?, tekst koji u jednom no-bullshit maniru otvoreno govori o apsurdnosti glorifikacije zauzetosti i kako ista utiče na naša bića – u svakom smislu.

Naime, tekst proziva modernu filozofiju (nezdravog) odnosa posla i života, a koja zastupa ideju da su 18-očasovni radni dani norma, a ne opcija. Dalje, ta ista filozofija rada koju svi, na ovaj ili onaj način, živimo negira neophodnost sreće izvan posla, te je i svako ko kaže da ne voli da radi 80 sati nedeljno izdajnik svoje generacije, izdajnik “workaholic” ideologije, izdajnik principa modernog preduzetništva i samo-promocije kao jedine validne karte za uspeh.

Mada, šta pišem i ja o tome – živite to već, znate.
Pitanje je, da li ste svesni da nas ovakav pristup jede?
Ma, valjda jeste.
Mora da jeste.
Da niste, ne bismo bili ovde gde jesmo –
Žedni promene i psihičkog mira.

I tako, pomalo anksiozni i u naletima depresivni, dok čekamo Ušće, neki Vranješov printscreen ili novu Mitrovićevu emisiju (jer, izgubili smo daljinski), mi čekamo.

 

Čekamo –

Neki bolji život
(Šta je to?)
Da neko promeni kanal
(Postoje drugi kanali?)
Nekog boljeg šefa
(Hoće taj da me prijavi?)
Bolju vezu
(Ej, ali dugo smo zajedno)
Bolje prijatelje
(A šta fali ovima?)
Veće šanse
(Aha, kako da ne)
Više para
(Je l’ to stvarno može?)
Novu ljubav
(Ali ja nemam vremena za dejtovanje, imam rokove)
Porodice koje želimo
(A od čega ja to da izdržavam?)

I u svemu tome – zaboravljamo da čekamo (i dočekamo) bolje sebe.

Da je liberalni kapitalizam u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu uzeo maha, jeste. Da smo se amerikanizovali više nego što smo se nadali, jesmo. Da levitiramo između sendviča i sušija, levitiramo. Ali, šta radimo kada ostanemo sami sa sobom? Ko smo kada, makar na tren ili sat, izvadimo slušalice, te metode blokiranja sveta, i čujemo život koji, i mimo nas – postoji?

Na sekund ili dva oslobođen male plate, polovične prijave, bolovanja koje ne sme da uzme, busa koji kasni, voza koji više ne ide, farmerki koje su sad prevelike, majica koje su premale, majki koje su daleko, parova u duginim bojama, suzavaca, povuci-potegni ljubavi, preskupih vrtića i prejeftinih zabava, iako ubijen u pojam – čovek bi trebalo da se seti da MOŽE.

Da može da preduzme akciju u sopstvenom životu.
Da može da voli nekog novog, iako je dugo voleo nekog drugog.
Da može da promeni posao.
I grad.
Da može da kaže da je loše – kada je loše.
I da potraži pomoć.
Da, iako nespreman, može da krene.
Negde, nekome, uskoro.
Ka sebi, prvo.
Jer kad dođeš do sebe, već si na pola puta.

Šta čekam, šta čekaš, šta čeka, šta čekamo, šta čekate, šta čekaju?
Sebe verovatno.
I ono bolje sutra.

I svi koji ste pročitali dovde, verovatno čitate i čekate zaključak.
Čekam ga i ja.

*FOMO – fear of missing out: strah od toga da će život proći pored nas.