Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestŽivot

Šta biraš: Borbu za dlake ili borbu za pravo na abortus?

Ovoga puta ćemo da popričamo o abortusima, silovanjima, dlakama i feminizmu – pa ko nađe zajedničku nit, nek se javi.

Emilija C.

Ako ste u poslednjih nekoliko dana ispratili vesti u svetu, videli ste da je Alabama usvojila najstroži zakon o abortusu u Sjedinjenim Državama, zabranivši sve abortuse, osim u slučajevima kada je majci zdravlje “ozbiljno” ugroženo.

Abortus se zabranjuje čak i u slučaju silovanja, incesta, i teškog mentalnog oboljenja majke deteta. Džordža, Ohajo i Misuri su države koje su, pored Alabame, takođe usvojile restriktivne zakone o abortusu.

Dakle, ako ste se interesovali o tome šta se dešava sa pravima žena u poslednjih nekoliko dana, pretpostavljam da ste naleteli i na podatak da će po istom tom Zakonu lekari koji izvrše abortus biti osuđivani na robiju i do 99 godina zatvora dok će silovatelji žena koje planiraju da abortiraju sada moći da ih tuže jer žele da abortiraju njihovo dete. Iako nijedan od ovih zakona još nije zvanično na snazi, pitanje je vremena kada će postati punopravni i s toga – jedina realnost žena na Zapadnoj obali, u ovih nekoliko država.

I, šta sad, i kako dalje?

Dalje, feminizam.
Ali, ne ovaj dlakavi, već onaj pravi.

Ok?

Onaj sušti feminizam, feminizam Simone de Beauvoir, Eleanor Roosevelt, Betty Friedan, Glorie Steinem, Ruth Bader Ginsburg, feminizam kojim ćemo se podsetiti svega za šta smo se vekovima borile, i uspeti da vratimo slobodu ženskom principu, te i stanemo na put apsurdu koji preti da uzme maha.

Jer –
Danas Zapadna Obala, sutra Gilijad – kolektivni.

Ujedinjeni u cilju da na slobodi odabira temeljimo svakodnevice, zajedno možemo da probudimo kolektivnu (ne)svest, pa makar to značilo i dugo tabananje putem kojim se ređe ide. Da bi se ovo postiglo, doduše, potrebni su nam i muškarci i žene. Zašto? Jer jedino zajedno, u tolerantnoj simbiozi i razumevanju, možemo postojati u harmoniji. Zašto? Jer jedino tada možemo rađati decu koju želimo, i voleti muškarce kojima ih darujemo.

Ali, kako ćemo da se borimo za konkretne, bitne stvari, stvari kao što je pravo na abortus, kad smo tu kartu već iskoristile da se borimo za dlake?

Čekaj, šta?

Pa da, kao devojčica koja je vikala “Vuk, vuk!” kad nije trebalo, tako smo se i mi zalagale da slobodu svog telesnog bića predstavimo kroz dlakavu prizmu feminizma.
A mogle smo halabuku da sačuvamo za nešto bitnije, kao ovo sada, recimo.
Ali, vikale smo.
O dlakama.
Da li će nas sada, kada je bitna borba u pitanju, shvatiti ozbiljno?
Nadajmo se.
Da se podsetimo

Foto: unsplash

Vest koja je mesecima u nazad trending je da su žene lansirale kulturu gajenja dlaka kao simbola ženske snage i lepote, kao ultimativnog vida slobode, te i esencije feminizma. Tačnije, ideja je da se prihvati kako su te iste puštene dlake simbolični prkos opresiij patrijarhata koji od žene očekuje da je glatka i bez ikakvih “ružnih” delova i nepravilnosti na površini svog tela.

Kao da žena može da bude ružna – ovakva ili onakva.

Svašta.

Ali, dobro sad.

Elem, gledano sa distance, i to gajenje dlaka spada pod feminizam, svakako. Tačnije, spada u onaj momenat gde se zalažemo za slobodu da sa svojim telom radimo šta hoćemo. I to je u redu. Međutim, postoji jedna caka u vezi sa svim tim.

U 21. veku, veku koji pamti sve od trans muškaraca koji rađaju bebe do empatične Sofije robota, da li nam je iko zabranio da gajimo dlake pa smo odlučile da iste buntovno pustimo, a onda ih i ofarbamo u dugine boje? Teško.Čemu onda sva ta galama i beskrupulozno korišćenje termina “feminizam” za nešto tako, pa, banalno? Bolje bi bilo da smo feminizam sačuvale da se pobunimo protiv Zakona o zabrani abortusa jer bismo tako izbegle apsurdizaciju svega onog što bi feminizam trebalo da bude – ravnopravnost u stavkama koje su život – pravo na odluku, mišljenje, slobodu, odabir, pravo na istu platu, iste beneficije, istu obrazovnu mogućnost, iste pozicije u domu i na radnom mestu. Nadajmo se samo da se sam termin, provučen kroz kojekakva irelevantna blata, nije već izlizao.

U tom smislu, da vas pitam ovo –

Smatrate li da je borba za rast dlaka koje su, u osnovi, estetka kategorija i vrlo individualna stvar jednako važna kao borba za pravo na abortus koji je, u osnovi, pravo na sopstveni život? Takođe, verujete li da je maljavi pokret zaslužio isti osvrt javnosti kao, recimo, #MeToo?

Ček’ samo da uzmem brijač.

Foto: pexels

 

Ako je ovaj dlakavi bunt pokrenut iz revolta što se nekome, u datom trenutku, nije dopalo da prolazi prstima kroz dlakavu butinu, zaista nije bilo potrebe za pompom. Ipak, ima i muškaraca i žena koji vole maljavost, pa se uvek nađe prema svecu i tropar. Ako je, pak, većinski ženski lobi zaključio i (pr)osudio da bez maljavih tela nismo dovoljno žene, da bez nausnica ili gustih malja na rukama nismo dovoljno samostalne, bitne, i vredne – onda je taj isti lobi onaj protiv kog se i borimo – opresivni, neravnopravni, kategorički orijentisan, nefer. Lobi koji tera na ovo ili ono, na samo ovako ili nikako drugačije.

I tako, dok obesmišljavamo suštinu feminizma kvasi-relevantnim stavkama poput dlaka, baš u ovom trenutku, neka žena, negde otkazuje svoj termin za abortus.

Ne zato što želi da bude majka.
Nego zato što nema drugog izbora.

– Blessed be the fruit.
– May the Lord open.

Pozdravi iz serije The Handmaid’s Tale (Sluškinjina priča), a po romanu Margaret Atvud. Serija govori o propasti ženskog (ali i muškog) roda u ne tako dalekoj budućnosti usled prisilnog sprovođenja društvenog uređenja (prim.prev. Gilijad) u kom su ženama ukradeni identiteti, a one pretvorene u mašine za iživljavanje i rađanje. Na meti su i ljudi homoseksualnog opredeljenja, kao i svi oni koji se ne povinuju novonastalom, “časnom” sistemu koji prati Slovo Gospodnje.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije