Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Kešanski: Kad sam posljednji put baš volela sebe?

Davno.

Nisam baš srećna zbog te činjenice, ali stvari stoje tako.

Jovana Kešanski

 

Volim ja sebe i sada, ali nije to ista ljubav. Ja i ja smo danas kao muž i žena posle sedam godina braka, poštujemo se, ali nigde strasti. Podržavamo jedno drugo, ali nema vatre, iznenađenja. Podrazumevamo se, a to nije dovoljno. Ja ne želim da sebe podrazumevam, jer kad počnem da podrazumevam sebe, onda lako završim u izgovorima „sutra ću“, „da je trebalo, desilo bi se“, „nije još vreme“, „ko zna zašto je to dobro“…  Zglajzam, ako već ljubav prema sebi poredim sa supružničkom, u ono mlako ljubljenje u usta, babski zagrljaj, odlaganje seksa zbog „glavobolje“, sve češće spavanje u odvojenim sobama, skliznem u ono kao može sve i ne mora ništa, ali je uglavnom ne mora ništa.

Šta je tu 1999. godinu, kada sam sebe najviše volela, toliko razlikovalo od svih godina posle?

Moj jasan cilj.

Pitaju me roditelji: Zar stvarno zbog novinarstva želiš da ideš u Beograd, Novi Sad ti je pred nosem?

Kažem: U Novom Sadu trenutno nema novinarstvo.

Kažu: Ok.

I puste me.

To je bio moj cilj. Velik, opipljiv, jak, čist, podsticajan. Taj cilj je od mene napravio osobu koju sam volela najjače do sada, nepokolebljivu, kurčevitu, odvažnu, hrabru.

Nije mi smetalo što sam prvu godinu studija živela u malom sobičku, u nekoj vukojebini Beograda, sa babom kojoj je ispadala gornja vilica i koja mi je gasila bojler, kontrolisala strujni sat, upadala u sobu dok sam na fakultetu i prezrivo govorila „Što se pereš svako veče, nisi usrana!“. Nisam smela da koristim frižider, ni fiksni telefon duže od pet minuta zbog „dvojnika“. U sobi je bilo hladno i memljivo.

Koga briga za babu, ona je bila samo niska prepreka ka mom cilju. Videla sam je, ali mi nije remetila fokus.

Nije mi smetalo što sam do menze pešačila nekoliko kilometara kraj glavnog puta da bih uštedela novac, radničko sam dete.

Nije mi smetala ta zima u sobi, greje cilj.

Nije mi smetalo kada sam kasnije u studenstskom Domu u zajedničkim wc-ima zaticala na dasci nečiju veliku nuždu. To je samo govno, a govna ne smeju da me remete na putu ka cilju.

Ne smeta dreka, ne smetaju žohari u sobi, ne smeta što nemam gde gaće oprane da raširim, ne smeta što nema tople supe kad sam bolesna.

Prestala sam da peglam, odeću sam slagala preko stolice.

Spavala sam četiri godine samo par sati.

Bila sam željna toliko toga, ali ta glad je bila ništavna u odnosu na glad da ostvarim svoj cilj.

Živela sam u najgorim uslovima ikada, ali sam bila skoro pa najsrećnija ikada. Jer kad čovek nema jasan cilj, onda pojma nema čemu teži, onda se sve pretvara u neko životarenje, a životarenje donese vremenom manjak želje da se trgneš, da probaš, uzme ti maštu, sanjarenje, kurčevitost, napravi od tebe osobu koja je tu, a ko da tu nije. Postaješ bara, jer nigde ne tečeš, ne znaš kuda bi.

Možda je u Srbiji suludo pričati o nekim velikim ciljevima, ali ako od toga dignemo ruke, ako prestanemo da stremimo, postaćemo narod koji sebe podrazumeva, ubijen u pojam, bezvoljan, lutajuć, sluđen, mrvicama zadovoljan, varanju sebe sklon.

Od kad sam postala majka, sva moja pažnja usmerila se na ćerkicu, na vreme koje provodim sa njom, na brigu, na radost, na učenje… da sam tu, da sam joj pri ruci.

Sada, kada ona puni skoro četiri godine, osetim da je prošlo mnogo vremena u nekoj stagnaciji i da sam počela da podrazumevam sebe, da varam sebe, da sebi podvaljujem neke izgovore, da umesto da grabim, uzimam džoger i ribam kuću da „oribam haos u glavi“. I tako iz dana u dan, gušim Jovanu koju sam nekad toliko ludački volela.

Može li se veza sa sobom obnoviti da bude kao na početku, sa svim onim leptirima koji kovitlaju po stomaku?

Jer, ja hoću da zaista živim ko nekad.

Da ne obraćam pažnju na prepreke sa strane, ko ih jebe, tu su da se preskoče.

Neću da mi ljudi „ubijeni u pojam“ ponavljaju „džaba se trudiš“, jer nikada ništa nije džaba.

Neću da mi strahovi pokupljeni usput umanje drčnost da probam.

Neću da slušam „ko visoko leti, nisko pada“, jer ja sam se najbolje osećala kada sam letala visoko, bez razmišljanja o padu.

Hoću da izađem iz jebene zone komfora (u kojoj sam procenila da je mom detetu najbolje), a koja podrazumeva nov laminat, pvc prozore, što znači dobro dihtovanje, nema propuha kad dođe zima, natkrivenu terasu, okrečene zidove i neplaćanje kirije, dakle 100 jebenih evra više.

Hoću da mi se probudi ona Jovana koja će reći „Jebali te pvc prozori, ako kroz njih gledaš u ništa“.

„Jebo te nov laminat, ako po njemu gaziš nesigurno, jer ne znaš kuda bi, ko životinja zatvorena si“

„Jebali te okrečeni zidovi, zar je najvažnije u zidove da gledaš?“

Hoću da se ponovo zaljubim u onu Jovanu koja je jedino videla svoj cilj i hrabro išla ka njemu, bez dužeg promatranja ometajućih faktora sa strane (a šta će ko reći, a jel to dobro, šta ako…). Ta Jovana pojma nije imala kakvi su prozori studenstske sobe, jer ju je zanimalo šta gleda kroz njih. Nisu je zanimali podovi, jer iovako nije nigde dugo mislila da se zadržava. Nije je bilo briga za zidove, želela je širinu, da puca pogled i nema kraja, bilo je briga na kakvom krevetu spava, dok lepo sanja.

Ljudi,

Nema opravdanja. Nema izgovora. Nema prečica. Nema lakih rešenja. Nema preko noći. Nema kukanja.

Sve je moguće. Sve se dostiže. Sve je tu, na dohvat ruke. Sve može biti čarobno. I filmski. I uzbudljivo.

Samo je važno da nikada ne počnete da podrazumevate sebe i svoje ciljeve.

Ne smete sa sobom imati mlaki odnos. Ne smete sebe varati. Kompenzovati svoje želje, sređenom gajbom, na primer.

Nema kompenzacija.

Samo trud.

Hrabrost.

Cilj. Cilj. Cilj.

I luda želja da ga ostvariš.

Onda se valjda bude leptiri u stomaku.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije