FeminizamnajnovijeNaslovna vijest

Umijem da kuvam kafu, a nikad se nisam udala.

Gotovo svakog dana čujem neku prigodnu priču o moralu. Šta bih smjela. Šta je prikladno. Prvo zato što sam žensko. Drugo zato što sam „zauzeta“. Kao da sam neko parking mjesto.

Jelena Despot

Foto: Unsplash.com

 

Ja sam osoba. Isto kao ti. Imam pravo na sve ono što poželim dok god nije kažnjivo zakonom.

Prije sto godina je bilo mnogo lakše da budeš žena. Imala si pravo da se udaš i budeš poslušna. Vrlo jasno si znala da rizikuješ milion etiketa ako biraš bilo šta mimo toga.

Danas naizgled imaš milion prava i dva miliona restrikcija.

Dato ti je pravo da se školuješ i radiš, ali opet moraš imati mjeru. Niko ne voli pretjerano pametne žene. One se gotovo graniče sa frigidnim karijeristkinjama. A svaka žena koliko god pametna i ispunjena bila na kraju dana želi da je neko sačeka u krevetu. Ali, muškarci vrlo rijetko žele da budeš sposobnija od njega.

Dato ti je pravo da zarađuješ svoj novac. Ali vrlo često ti nije dato pravo da sa njim raspolažeš kako ti želiš.

Dato ti je pravo da izgledaš kako želiš. Da oblačiš šta želiš. Ali nije lijepo da budeš debela. Niti previše mršava. Postoji suknja koja ti ne priliči, a nije prigodno da nosiš dekolte jer on sasvim jasno ukazuje da nisi pretjerano čestita. A i sto godina kasnije društvo želi da kao žena budeš čestita. I moralna.

Dato ti je pravo da se družiš sa kim želiš, ali ne bi trebala da se družiš sa previše muškaraca jer to znači dvije stvari, ili da svi oni žele od tebe samo seks ili da si ružna i muškarača. Moraš imati drugaricu.

Moraš voljeti da kuvaš.

Da čistiš.

Da se sređuješ. Ali nikako ne previše.

Da voliš frizera. I da imaš njegovane ruke. I nokte.

Da ti se cipele gotovo uvijek slažu sa torbicom.

Da jedeš malo i odmjereno.

Da ne govoriš previše.

Da misliš još manje.

Da se ne smiješ glasno.

Da sa muškarcima uvijek pazi kako i šta govoriš. Da ne provociraš.

I nije niko kriv za to nego mi.

Dok god se povinujemo glupostima. Dok god dozvoljavamo da nas neko ukalupi. Dok god se plašimo da će nas neko prozvati kurvom zbog suknje koje smo obukle. Dok god dajemo svoje zarađene plate muškarcima. Dok god se svjesno intelektualno spuštamo kako bismo bile na nivou koji je ugodan jednom muškarcu. Dok god se smijemo tiše.

Koliko si puta čula da ti je kafa dobra i da možeš da se udaš. Zašto bi se uopšte udala? Da kuvaš kafe?

Koliko su te puta pitali znaš li razviti pitu? I pobjedonosno klimnuli glavom kada si odgovorila odrično.

Ja umijem da razvijem pitu. Baš onakvu kakvu je razvijala njegova mama. I da zamotam sarme tako da se ne odmotavaju. I da napravim milion kolača, kiflica, štrudli. I umijem da kuvam kafu, a pak nikad se nisam udala.

Vjerovatno iza mojih leđa govore kako nisam baš normalna. I kako nije primjereno mojim godinama da nosim kratku majicu. Trebala bih da rađam i da se udam, kad već imam kome i za koga.

Ja sam žena i mrzim da peglam. I ribam. I koji normalan stvor bi poslije napornog radnog dana radije ribao nego ležao?

Lagala bih kada bi rekla da sve one gluposti koje su mi prišivali nisu nekada boljele. Ali onda odrasteš i shvatiš da živiš samo jednom. I da živiš za sebe.

Nedavno mi je jedna djevojka rekla kako joj je njena trideset(i nešto) godišnja sestra rekla kako jedva čeka da život prođe. Zašto? Zato što živimo živote koje mislimo da moramo. Zato što se plašimo mišljenja mase. Nije lako kada te pljuju. Ipak mnogo je gore kada živiš život koji ne želiš.

Kada te pljunu obrišeš i ideš dalje. Kada se zarobiš u okolnostima u kojima ne želiš da budeš, a te okolnosti su tvoj život, nemaš kuda. I onda kao zatvorenik u vlastitom životu čekaš kraj. Za mene je to mnogo gori scenario od par zlobnih komentara koje ćeš čuti na svom putu do sreće.

Sjeti se toga kada drugi put ne budeš smjela.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije