Ljudi s olovkamanajnovije

Pravda za pisma pisana rukom!

Mene su učili da poštari donose pisma.

Redakcija

Foto: Álvaro Serrano / Unsplash

Taman se navikoh i naučih, a oni prestadoše.

Hej, a zašto? Šta se to dogodilo da su sada poštanski sandučići prepuni ledenim hartijama sa mnogo cifara, te i ne marimo da ih otvorimo. Kao što rekoh, naučena od malih nogu, reših to da promenim i da nastavim gde sam stala.

Spadam eto, u onu manju grupu ljudi koja i dan danas dragim ljudima šalje razglednice sa putovanja kada se za njih ukaže prilika, koja šalje čestitke za rodjendane i praznike, a i poneko pismo sa ponekom fotografijom, ili ponekom čokoladicom koju eto uspem na sreću da “prošvercujem”, tako što nalepim markice i ubacim u crveno sanduče ispred pošte.

Neopisiv je taj osećaj kad znaš da tvoje reči na papiru putuju do svih njih, a pri tom obidju makar deo sveta koji možda ti nikad nećeš moći. Ali tvoje reči da. Znači, deo tebe na neki način.

I? Koliko danas vredi jedno pismo?

Ono vredi mnogo, samo toga nismo svesni, pa je zato i otplovilo u zaborav.

Da, vredi mnogo, jer zamisli samo druže moj. Zamisli, neko te se setio, seo je, uzeo papir, napisao šta misli, stavio u kovertu i poslao ga tebi. Da, tebi. Verovatno je dobro razmislio kako da napiše i šta, ali je napisao iskreno. Od srca.

To isto pismo je prošlo možda ”celi svet” ili samo deo Evrope. I baš ima sreće da proputuje svetom, a karta ga za to putovanje i ne košta mnogo. Do 2 eura maksimalno. Zavisi od težine ”prtljaga”, tj. koliko je ”natovareno”, ali i od ”krajnje destinacije”, odnosno, u čije ruke dolazi konačno i ko će mu na kraju pomoći da se ”raspakuje”, kao i svaki putnik kada raspakuje svoje kofere. Još je vrlo često privilegovano da leti avionom. Ja mu zavidim malo, priznajem, jer imam skoro 29 a još nisam letela.

Zamisli tek ono iščekivanje ispred poštanskog sandučeta. I još ako ti draga osoba, bilo da je to prijatelj, brat, sestra ili tetka, stavi svoju fotografiju, pa možeš da je dodirneš i sačuvaš, a ona ti na trenutak zamiriše na bratovljeve ruke koje su je poslednje dodirnule pre stavljanja u koverat, pa sada tvoje. Ili ti zamiriše na ulice Beograda, Beča, Zagreba ili New York-a, Jadransko more, londonske kiše ili vetrove s’ juga.

Pišite. Pisma žele pravdu.

 

 

Piše: Ivana Mitrović

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije