KarijeraLjudski odnosinajnovijePraktična LolaRaznoŽivot

Ne, ne možeš i ne moraš sve

U burnout kulturi čija je osnova, često, eksploatatorski manir a pod velom onog čuvenog znam da možeš bolje/daj mi više/daj sve od sebe/znam da možeš više/bolji si od proseka i sličnih motivacionih poštapalica, vrlo je lako pasti u procep sopstvenih mogućnosti i tuđih očekivanja.

Emilija C.

Foto: Pexels

Dok su, s jedne strane, kuraženja i motivacioni govori divan način da se neko podstakne na rad, istovremeno mogu biti okidači mnogobrojnih frustracija koje, kasnije, vode do hroničnog nezadovoljstva, tuge, i osećaja kako, ne samo da nismo uspeli u onome što se od nas očekivalo, nego nismo uspeli kao ljudska bića.
To, dalje, stvara armiju mladih ljudi, žargonski rečeno, ubijenih u pojam koji, ne samo da ne žele dalje da se zalažu i rade, nego o sebi misle u najcrnjim bojama — bez obzira na to šta su im motivacioni govori prethodno rekli.


Otuda, ako se gleda kroz poslovnu lupu, stvaraju se grupe nezainteresovanih a pametnih, povređenih a sposobnih ljudi koji na neko vreme neće biti zainteresovani da idu dalje i jure dalje. Isto, govorimo o (mladim) ljudima koji, posežu za lakšim varijantama koje su čak i ispod njihovg IQ-u kako ne bi morali da ponovo prolaze kroz poraze u kojima shvataju da nešto ne mogu iako su prethodno ubeđivani da mogu.

Nije u redu nametati očekivanja nekome. Ali je i više nego u redu podržati osobu u njenim ličnim ambicijama.

Mimo poslovnog kruga, ovi ljudi koji robuju nametnutim “možeš sve” konceptom a suštinski shvataju da možda i ne mogu, će upasti u klopku niskog samopouzdanja, odsustva vere u sebe, straha, i možda ostati da “otpadaju sa ortacima u kraju” bez krajnjeg datuma.

Očekivanja koja nisu u skladu sa osobom kojoj namećemo ta očekivanja su gora varijanta nego aktivna negativna opresija — bilo intelektualna ili emotivna.

Osobu, pre nego što joj kažemo da nešto može ili ne može, je potrebno prepoznati u svim njenim kapacitetima i manama, pre nego što joj kažemo išta, posebno ako se radi o mladim ljudima koji se tek uče životu — bilo poslovnom, ili ovom drugom (nije li interesantno i zastrašujuće kako smo kolektivno upali u zamku stvarnosti gde postoji ŽIVOT-POSAO kao primarni i ONAJ DRUGI ŽIVOT, očito manje bitan).

 

Ovaj poslovni zapadnjački princip zvani “možeš sve, možeš bolje” — a patentiran da bi se radilo još više, još jače, još posvećenije — se temelji na ceđenju znanja, energije, i satisfakcije radnika do te mere da više nemaju šta da daju na kraju radnog dana, nedelje i godine. Zbog toga, ne bi trebalo da nas čudi što smo, mahom, kolektivno iscrpljeni i, često, nesrećni. Ali, to je tema za sebe.

Zavolite sebe, pre nego što zavolite svoje poslove. Zavolite svoje mane, pre nego što zavolite svoje vrline. Pravi posao i prilika će doći, i tada će “možeš” odjeknuti jednim gromoglasnim “MOGU!” — ne zato što vam je neko tako rekao, već zato što ste to osetili sami.

Iz koncepta “možeš sve” je iznikla dobro poznata fake it until you make it mantra koja je, ne samo kratkog daha nego i potpuno apsurdna. I ponižavajuća — i za osobu koja je praktikuje, i za ljude koji prisustvuju ovom poslovnom maniru. Takođe, još jedna tema za sebe.

Uznemiruje me činjenica da, ne samo moja generacija, nego i mnogo mlađi koji tek stupaju na biznis scenu upadaju u zamku toga da MORAJU da budu DOBRI ZA SVE, da MORAJU da budu TALENTOVANI ZA SVE, da MORAJU da USPEJU. Činjenica je da niko ništa ne mora, i da ne može svako sve — i to je sasvim u redu.

Talenat koji se podstiče — da.
Lenjost kojoj se daje smernica ka radu — da.
Podstrek kada se plašimo — da.

Reči ohrabrenja kada zastanemo, a dobro smo krenuli — da.
Pomoć, kada se (poslovno i životno) zagrcnemo — da.
Savet kada ne znamo kuda dalje sami — da.
Nametanje “možeš” bez da znamo da li osoba može — nikako.

 

PROMENA SVESTI

Umesto da kolektivno kuražimo vredne ljude da se na individualnom planu pozabave onim za šta su zaista sposobni, da se tome posvete, i usavrše — i zaista postanu bolji od drugih, mi tražimo nemoguće — da svako može sve.

Mišljenja sam da ovakav stav dovodi do hroničnog nezadovoljstva na duže staze i da ne može biti benefitan ni za koga — ni za osobu koja puca pod pritiskom očekivanja, ni za one koji su taj pritisak prouzrokovali.

ŽELJE I MOGUĆNOSTI

Volela bih kada bi postojali seminari gde se sa mladim ljudima razgovara o iluzijama i očekivanjima, o poslovnom svetu i sopstvu u tom istom poslovnom svetu. Najbitnije je da ljudi znaju ko su i šta su, šta žele i koliko mogu pre nego što poveruju blogovima koji im kažu da je “Ti možeš sve” ideja jedini putokaz koji im treba u životu.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije