Lole iz komšilukaO životu

Sve je to zato što nema dovoljno nežnosti

Ne smem da kažem, al’ sve je to zato što nema dovoljno nežnosti. Ti si ispravan. Ti si osoba. Imaš dušu. Samo je ne koristiš.

Piše: Srbijanka Stanković

Rekla sam kako nam se vreme skupilo kao da sam ga prala na 90 stepeni u mašini. Nemamo vremena da popričamo. Nismo se ljudski poljubili pet dana. Baš me nervira što nas svakodnevica tako ćuška i nosi. Rekla mi je, pomalo besno da ne može da shvati kako mogu tako stalno da budem zagledana u sebe, da razmišljam o tome šta mi se dešava i da osećam, osećam, osećam?!

– Da te pitam! Je l’ gledaš ti vesti? Mislim, jedna devojčica je prvi put probala čokoladno mleko sa šest godina, deca se šamaraju po školskim dvorištima, nose mobilne telefone i u toalet sa sobom, na društvenim mrežama se druže, a uživo se biju. Lekari odlaze iz zemlje, svud je neko opšte rasulo, a ti brineš što nisi celu ranu nedelju sedela sa svojim mužem, što niste razgovarali bar pet minuta kad su zaspala deca, nego ste i vi zaspali od umora. To je odrasli život, šta ima tu da se popravlja i drami?

Ništa nisam rekla.

Uvek me je sramota kad me suoče sa svetom.

Kao da sam mala i glupa ili slepa. Kao da treba da se izvinjavam za svoju tra-la-la prirodu. Kao da treba da se izvinjavam što vidim da je nebo plavo, da postoji i ljubav, a ne samo one loše stvari. Ne smem ni da kažem. Ja verujem da sve loše dolazi od nedostatka ljubavi.

Jedno veče preskočimo zajedničku kafu, drugo veče smo preumorni za razgovor, treće veče svako završava svoj zaostali posao. Prvo ti nedostaje maženje za laku noć, a onda i ne trepneš a već si stigao do trenutka kad zaspite u različito vreme. Nije drama, nije smak sveta. Ali jeste početak svega toga.

Kako se navikneš na to da ti život bude običan i bez sjaja?

Lako, korak po korak, dok ne dođeš dotle da ti više nije stalo ili da si zaboravio da voliš. Kompromisno se venčavaš, kompromisno i razvodiš, kompromisno praviš decu. Prvo, jer tik-tak kuca sat, drugo jer da nije prvo samo, treće ako si lud. Posle i ako se raziđemo, šta ima veze, čuvaće ih baba i deda, il’ ulica il’ škola. Svi to tako rade, što ja da izvodim i da želim nešto više?

Pa onda zajedljivo komentarišeš sve ono što nije po šablonu. A najviše ljubav i dobrotu. Laješ na osetljive: kako ih nije sramota da se zaljubljuju dok zlobnici truju deset pasa u centru grada? Kako smeju da se nadaju poljupcu kad se devojčice šamaraju u školskom dvorištu kao u predstavi?

Ne smem da kažem, ali ja mislim da te ljude što truju pse niko ne voli.

Ne smem da kažem, ali ja mislim da su roditelji nasilne dece isto zaboravili da vole – i sebe i decu.

Ne smem da kažem, al’ sve je to zato što nema dovoljno nežnosti.

Nisi nežan prema sebi, nisi nežan prema drugom. Samo kukaš kako su drugi ovakvi ili onakvi. Kako te kolege smaraju. Kako ti žena dosađuje. Kako ti muž ide na živce. Kako te deca iscrpljuju.

Posadiš ga ispred televizora i ’ajde. Kao da je ono tražilo da se rodi i da ga baš ti vaspitavaš i čuvaš.

Al’ ti si ispravan. Ti si osoba. Imaš dušu. Samo je ne koristiš.

Nekada davno živela sam u studentskom domu iz kog nisi mogao da se iseliš dok kroz sobu ne prođe redarska inspekcija. Prvo provere da nisi nešto polomio, da nisi neki uređaj pokvario, da nisi ostavio kamenac na slavinama i wc-šolji. Da, toliko detaljno. Postojala je jedna redarka koja se bukvalno provlačila iza lavaboa i proveravala da nema nekih tragova i mrlja. Ono što si ostavljao, morao si ostaviti besprekorno.

Volela bih da postoji takva inspekcija i za osećanja.

Kakva je ovo mrlja od raskida, gospođice?

Odakle vam ova ogorčenost, gospodine?

Pa dok se ne središ i ne očistiš, nema dalje. Nema iseljenja iz sebe među druge. Ni makac.

Pa ti vidi da l’ ti se isplati da ne budeš nežan.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije