Lole iz komšilukanajnovijeO životu

Ima onaj izraz bračni drugovi. Šta fali bračnim drugovima, a?

Postoji teorija da su u ljubavi prelomni oni trenuci kad treba da biraš između onoga što je dobro za TEBE i onoga što je dobro za VAS.

Piše: Srbijanka Stanković

Još ne znam kako smo preživeli onu noć na Terazijama kada si rekao da opet preterujem i da tvoj svet ne može da se vrti oko mene.

– Žao mi je, ali ne možeš da očekuješ da se moj svet vrti oko tebe samo zato što se tvoj vrti oko mene.

To si rekao, a ja sam se, ne znam ni sama kako prebacila u budućnost, u trenutak kad ležiš pored mene i kažeš: rekao sam to jer si mi bila teška. Slagao sam te. Mnogo mi je bilo sve to. Bila si mi devojka, najbolji prijatelj, drug za remi i jamb. Previše.

S jedne strane si bio ti, ljut, uvređen, ubijen u pojam mojim dosađivanjem: ali ljubav, ljubav.

S druge strane smo bili mi. Stvarno ljubav. Bez ljutnje i dosade.

Rizikovala sam.

– Ne tražim ti da se oko mene vrtiš, samo da me pogledaš. Idem sada kući. Čujemo se.

Postoji teorija da su u ljubavi prelomni oni trenuci kad treba da biraš između onoga što je dobro za TEBE i onoga što je dobro za VAS. Ne za onog drugog, no za oboje. Onda rizik nije ničija odgovornost. Jednostavno pada na račun ljubavi. Ako uspe – ljubav. Ako ne uspe – nije uspelo, ali u ime ljubavi.

Foto: unverdorben jr / Shutterstock.com

Zamišljam sve te rizike i kompromise koje pravimo svakog dana. Kad se izvučem posle ponoći iz kreveta da ti opeglam košulju koju sam zaboravila a treba ti za sutra. Ili kad opereš sudove jer sam ponovo zaspala na kauču sa decom. Kad kalkulišemo hoćemo li na more ili ne. Kad ti idem na živce što sam strpljiva sa decom. Kad ti idem na živce što nisam strpljiva sa decom. Kad  me nerviraš što ne odgovaraš na poruku ili nemaš mišljenje o nekoj mojoj dilemi.

Stigla sam do sopstvenih granica i preskočila ogradu prošle nedelje. Bila sam ljuta do koske. Suze su kapljale na gomilu neopeglanog veša i sve one gluposti koje smo jedno drugom rekli. I onda, tu negde dok sam preslagala šta se NEIZOSTAVNO MORA opeglati USRED naše svađe, gledala sam u tvoje ćutanje naborano na čelu. Gledala sam u tu tvoju uvek gustu tišinu i pomislila:

Kako samo samo glupi! Što se ja sad ljutim?! Ništa ovo nije važno! E al’ baš neću da te zagrlim sad! Eto!

I tu gde je inat preskočio ljutnju, znala sam: svašta može da nam se desi, ali ništa neće da pomeri NAS. Menjaćemo se, krizirati, nervirati, disati na prekide i kucati na preskoke, ali ostaćemo mi.

– Je l’ bi mogla sad da mi kažeš zašto si se udala za njega? – pitao me je tata skoro na jednom slavlju u 2h ujutro.

– Zašto sam se udala za njega tad ili šta mislim sad?

– A ima razlike?

– Naravno da ima!

– E to mi se ne dopada uopšte! – zavrteo je tata glavom.

Pokušala sam da mu objasnim da je to u stvari dobro, jer je sasvim svejedno jesmo li se više voleli u troli 41 dok se vozimo do stanice rastanka ili onog popodneva kad si ušao u sobu intenzivne nege i rekao: “Mako, video sam je! Ona je najlepša beba na svetu!”

Jednog dana biće potpuno nevažno da li smo bili srećniji u Beogradu, Pragu ili na Marsu, sve dok smo srećni, dok se imamo.

– Promenili smo se, tata. Nije on više onaj gimnazijalac, niti sam ja ona blesavica. Drugačiji smo, ali se volimo. Poštujemo. Mi smo partneri.

– Kakav je to izraz partneri, molim te? Kao da ste sklopili poslovni dogovor, pa dok ima koristi, može, čim nema doviđenja!

– Nije tako.

– Nekad je postojao onaj lep izraz: bračni drugovi. Šta fali bračnim drugovima, a?

– Ništa, druže se. – nasmejala sam se. – I mi se družimo, tata. Ne sekiraj se.

– E dobro. Ne sekiram se. Tamo gde je drugarstvo, tu je i ljubav, zapamti. Partneri, pff! – nasmejao se i kucnuo čašom u moju.

Ljubav jeste ono kad biraš između onoga što je dobro za TEBE i onoga što je dobro za VAS, pa shvatiš da ništa nije dovoljno dobro ako ne usrećuje oboje. To nisu kompromisi, to je drugarstvo.

Bračno drugarstvo, ako baš hoćete.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije