AktivizamHrabra Lolanajnovije

Petočlana porodica kampuje “na divlje”, skuplja tuđ otpad, čuva prirodu i ima poruku za sve nas

Bila jednom jedna Ideja. Tavorila je ona dugo vremena u par glava nesvesna svog postojanja i ubeđena da ne može biti ostvarena, jer su dve glave, zaslepljene ‘’ atmosferom’’, umislile da to ne može biti.

I onda, jedne prolećne večeri, kada je zavladao mrak u komšiluku (jer često nestaje struja u ovom delu beogradskog predgrađa), bljesnula je ideja, osvetlila njihov dom i rešila da se nastani u svakodnevici jedne porodice kao nužnost, na Planeti gde nada posustaje.

Redakcija

keva.rs

Dvoje ljudi, od te večeri pa na dalje, trčalo je za idejom, i uz pomoć papira i olovke, interneta i volje, pokrenulo inicijativu koju su nazvali Walking by the Earth (Hodanje po Zemlji).

U tom trku shvatili su da je njihov put posut smećem, preplavljen zagađenom vodom, preprečen isečenim deblima po šumama, otežan toksičnim vazduhom i ugažen neizmernom letargijom, ali isto tako, bili su ubeđeni da, ako njihove tri ćerke budu odrastale uz roditelje koji sede skrštenih ruku dok se svet oko njih ruši, dečija budućnost i budućnost Planete neće postojati ni kao optimizam, a taman nešto drugo.

Ideja je klijala, iz dana u dan, migoljila se, i konačno, u rano leto, dobila svoje kotiledone. Krevet po meri u porodičnom automobilu koji ostavlja najmanji karbonski otisak, kamperske potrepštine, ekološka sredstva za higijenu, dovoljno džakova za đubre i mesec dana divljeg kampovanja na plaži bez struje i tekuće vode. A uporedo sa kampovanjem i organizovanje akcije čišćenja na obali reke Save u lokalu, koja se ozbiljno sprema s početkom jeseni, a povodom prvog Svetskog dana čišćenja održanog u Srbiji, 2018 godine.

Iako su pre toga iskusili kamp u iznajmljenom smeštaju na obalama Egeja i bili spremni na simbiozu sa prirodom, nisu ni pretpostavili šta bi ih sve moglo očekivati na predstojećoj pustolovini sa tri male devojčice. No, nisu se dali štrecati. Znali su da to žele više od svega i da će ih takvo iskustvo ohrabritii i otvoriti um za ono što dolazi posle.

Avgust 2018. Put je pred njima, auto krcat sa sve krovnim koferom i razvučenim krevetom da deca prespavaju noćnu vožnju. Na graničnom prelazu u Bugarskoj, posle kilometarskog mic po mic u koloni, osujećeni, jer tata se ukočio i ne može da mrdne, razmatraju povratak za Beograd.
‘’ Ne!’’ kaže tata. ‘’ Nastavljamo dalje!’’
Ispred Sofije cepa se zadnja guma, nedelja je pred svitanje.
‘’ Ne!’’ reče mama. ‘’ Nastavljamo dalje!’’


Sa krova auta, zajedničkim snagama skidoše tešku rezervu sa čeličnom felnom, zameniše i nastaviše ka Sofiji u potrazi za vulkanizerom. Strepnja, no smirenost vlada. Umor je već na kapcima i u telu, dug put je i straga i ispred. Stižu u predgrađe Sofije. Imaju sreće, kupuju polovnu gumu kod bugarskog majstora i nastavljaju dalje. Kad nesrećan niz započne, niko ne zna dokle može da se kotrlja.

Veruju da su jači. Stižu do Kavale dok je Sunce u zenitu, iako je trebalo da dolazak bude u zoru. Karte za trajekt su slobodne za kupovinu tek za 2 dana. Šta sad? Imaju vremena da srede tatina leđa i da zakampuju na plaži u okolini grada. Rešeno. I nesrećni niz je pokidan!

Od tog momenta pa na dalje, sve ide podmazano. 27 dana Sunca ( jer Mama je na trećem porodiljskom, a Tata je imao divnog gazdu pustolova) u potpunom miru i spokoju. Čišćenje plaža, kruženje po ostrvu sa nestvarnim predelima, mirisi Mediterana i grčka autentičnost, mešavina mitologije, istorije, gastronomski užici i slasno vino Alexandria Muskat.
Ideja u poletu. Cilj živi. Porodica cveta.

I nije kraj, jer Walking by the Earth je projekat koji nema kraj. To je način života.

Pesak u kosi i ušima, po šatoru i autu. Sok od lubenice zalepljen na malim prsima i stomačićima. Musava usta i so svuda po nama. Gusenice umesto lutaka. Školjke za zvečku. Oči koje noću sjaje u mraku iz okolnog žbunja. Vetar. Ugljen od logorske vatre za crtanje po kamenju. Skupljanje suve morske trave i granja za vatru.

Kolekcija mikro-plastike za nauk. Spašavanje mora od nečeg što pliva, a mesto mu tu nije . Punjenje kamperskog tuša dok se ujutru umivamo, budimo i plutamo na vodi. Ručak iz jedne šerpe sa pet kašika, a talasi zapljuskuju stopala. Pentranje po stenama rta malim stopalima i šakama, tada, šestogodišnjakinje, četvorogodišnjakinje i dvogodišnjakinje. Rvanje u pesku.

Ritualni ples sa pogledom na Zapad dok ispraćamo Sunce i radujemo se Zvezdama i Mesecu. Čitanje knjige, uz vatru, za laku noć. Mama, tata i tri devojčice. Smeh. Zagrljaji. Poljupci. Ljubav!

Ove godine smo ponovili. Naše aktivnosti su svakodnevne. Živimo low waste, iniciramo akcije čišćenja, pošumljavanja i delimo ono što znamo sa svima. Želimo da nas što više Keva i Ćalčeva čuje, vidi, pita, da mi vidimo njih, da delimo iskustva i saznanja, da pomognemo sebi i našim klincima zbog sutra i nakosutra.

I nije ovo samo tekst za puvanje, za simbol koji se klikne ili komentar koji je samo komentar. Ovo je poziv za sve one koji žele nešto da promene na bolje. Ovo je apel da promenimo svoje loše navike. Ovo je tekst koji poručuje da je vreme za akciju!

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije