Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Ništa nije znao osim da ga boli svuda

On je bio smotlja smotani. Znao je samo da klimne glavom i da proguta srce natrag iz grla kad ga je poljubila. Sutradan se kao ničeg nisu sećali. Petnaest godina kasnije stajao je dve ulice dalje od mesta na kom su se jedini put poljubili. Na njenoj sahrani. Ništa nije znao osim da ga boli svuda.

Piše: Srbijanka Stanković

Na Fejsbuku je video status zajedničke prijateljice i tako saznao. Kažu: s mosta skočila. Baš se tog vikenda zadesio u rodnom gradu. Palanka je brujala. Te dečko je ostavio, te otkrila da ima rak, te bila je u sekti, zar niste čuli?! Bežao je kao oparen iz tih razgovora, ništa nije hteo da zna. S mosta je skočila, rekli su. A on bi svaki put kad to kažu video kako se zatrčava da preskoči kozlić u sali za fizičko i precizno se dočeka na noge raširenih ruku. Kao da su krila.

– E je l’ si čuo za Ivanu? – nije mogao kroz grad da prođe, a da ga neko ne sretne pitanjem. Tad bi mislio, kako su u odeljenju bile četiri Ivane i kako bi on uvek kad neko kaže „Ivana“ prvo pomislio na nju.

Sad će na godišnjicama mature i u svim razgovorima zauvek biti ona Ivana što je skočila sa Brankovog mosta. Umesto ona Ivana što je bila đak generacije. Ivana što je studirala novinarstvo u Beogradu. Ivana što se smejala tako glasno i zarazno da nisi mogao pored nje da se ne nasmeješ. Znaš, ona Ivana što je profesoru fizike rekla da laboratorijske vežbe i nemaju neku svrhu ako se ne obavljaju u laboratoriji, pa zbog toga zamalo dobila ukor razrednog starešine.

Foto: goodluz / Shutterstock.com

Na sahrani su se gurkali i komentarisali u onim bočnim i zadnjim redovima: „Sirota, bila je tako mlada i lepa. Šta joj je ovo trebalo? Gledaj joj majku, do poda se savila.“

A on je mislio kako su svi mrtvi ljudi lepi. Kako su najlepši oni koje voliš a ne možeš više da ih zagrliš.

Nisu se odavno družili kao nekad. Podelili su ih gradovi, obaveze. I pomalo onaj krišom zaljubljeni stid. Jednom su se sreli, eto baš u Brankovoj ulici. Ona je izlazila iz antikvarnice sa vrećom kupljenih knjiga, on je žurio ka Zelenjaku da hvata bus do posla.

– Hej!

– Hej!

– ’Ajde na kafu!

– Ne mogu, posao.

– Dobro, drugi put onda! – nasmejala se široko i poljubila ga u obraz. – Vidimo se!

Otišla je ka Brankovom mostu. Bio je maj i sećao se još da je nosila neku bež haljinu na cvetiće i teksas jaknu. Još jednom se okrenula i mahnula mu. Mahnuo je i on. Ne znajući da se više neće videti. Na sahrani je mislio baš na taj njihov susret. Kako bi bilo da znamo uvek kad neku osobu vidimo poslednji put u životu? Šta bismo rekli, šta bismo promenili? Neke žene su plakale pored njega. Jedna je stalno ponavljala: Šta to uradi? Šta to uradi?
Ali on nije bio tu.

On je sedeo u jednom malom kafeu na Zelenjaku gde kuvaju kafu od sveže mlevenih zrna. Tu na licu mesta. Ivana je sedela preko puta njega, zadivljeno udisala mirise i pokazivala mu knjige što je kupila.

– Pogledaj ovu. Dučić. Izdanje pre Drugog svetskog rata. Nije neki raritet da kažeš, ali opet mnogo vredi! A ja je platila samo 350 dinara! Ili ova! Bože, koliko volim Drainca! Slušaj: „Priznajem da sam idiot i genije bio i da su mi dani prošli nakrivljeno kao toranj u Pizi. Zato se žurim u krčmu kao u operacionu salu.” Fantazija! Ili što bi on rekao Nirvana! Čekaj, ne! To je bio DiS! Sve mi se pomešalo! Kako si ti? Pričaj! Kako je u toj programerskoj firmi?

U glavi mu se podelila slika kao na ekranu. U jednoj, njih dvoje su sedeli u tom kafeu. Ivana je pomerala svoju kosu s lica, vatreno gestikulirala, smejala se. Čuo je njen smeh. Video je njene bele zube. Fleku pored levog uha od preležanih ovčjih boginja u trećem osnovne. Njene mekane šake kojima dodiruje knjige, šoljicu kafe, njegov dlan kad hoće na nešto posebno da mu skrene pažnju.

U tom kafiću ona se ne mršti, ona ne razmišlja o tome da preseče svoje disanje, svoje kucanje, svoje misli, svoj smeh. Na pola. Na koliko preseca hladna površina Save.

U drugoj slici njene crne patike gazile su dugo preko Brankovog mosta dok nisu stigle do sredine. Stajala je na oktobarskom suncu iznad reke dok je svitalo. Nije plakala. Samo je čekala pravi trenutak da prebaci prvo jednu, pa onda drugu nogu preko ograde. Ponovo je ugledao onakvu kakva je bila u sedmom osnovne u sali za fizičko. Kako se zatrčava da preskoči kozlić i precizno se dočeka na noge raširenih ruku. Kao da su krila.

On je znao. Nije skočila. Letela je.

U mislima nikad nije s njom stigao do dna. Do dole. Samo bi, kao da ima neki daljinski premotao unazad snimak na video rekorderu. Kao kad su bili deca, a njegova noga u gipsu preko celog letnjeg raspusta. Pa Ivana dođe da mu pravi društvo i da gledaju po ceo dan „Nindža kornjače“. Pusti ispočetka ovu epizodu.

Stajao je na njenoj sahrani i puštao epizodu ispočetka.

Kao imaju 16 godina. Kao Ivana se napila i on je prati kući. Ona se smeje kao blesava i priča mu kako joj Marko iz II-2 opet šalje poruke, a svi znaju da je u vezi sa Marinom iz II-5. Kako joj je muka od svih tih momaka pored kojih ne može da raširi krila. Onda je naglo raširila ruke, zavrtela se u krug i unela mu se pravo u lice.

– Ti bi mi dao da letim, je l’ da?

A on je bio smotlja smotani. Znao je samo da klimne glavom i da proguta srce natrag iz grla kad ga je poljubila. Sutradan se kao nisu sećali poljupca.

Petnaest godina kasnije stajao je dve ulice dalje od mesta na kom su se jedini put poljubili. Na njenoj sahrani. U oktobru. U rodnom gradu. Nije znao zašto je to uradila. Ništa nije znao osim da ga boli svuda.

Neko dugme unutra u njemu stalno je puštalo epizodu ispočetka. Onu u kojoj se ona glasno smeje.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije