Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO ljudima

Kešanski: Odbila sam da izvještavam o tom dječaku

Pre neki dan, čini mi se prekjuče, trinaestogodišnji dečak iz Silbaša poginuo je od strujnog udara, pred očima svog tate.

Jovana Kešanski

Nekada bih išla na teren da “izvestim” za novine o ovome, juče sam odbila. Onda su mi oni rekli da će poslati ekipu iz Beograda.

Da bi se stiglo iz Beograda do Silbaša potrebno je autom recimo dva sata. i isto toliko nazad.

Četiri sata samo da se stigne do kuće u kojoj je nesrećni dečak poginuo, da bi se od ucveljenih roditelja uzela izjava o pogibiji.

Dečaka nije niko nasilno ubio, nije pretučen u školskom dvorištu, nije ga niko udario autom pa pobegao sa lica mesta, nije postao lekarska greška… poginuo je nesrećnim slučajem, zbog nemara. Svako pisanje o njegovoj smrti, njegovog oca, koji je pustio da mu sin pomogne, žigoše kao “krivca”. Da li neko razmišlja o tome?

Šta je spektakularno u dečakovoj smrti, pitala sam urednika, da bih išla na lice mesta i uzimala izjave od roditelja, komšija, školskih drugova?

Nisam dobila odgovor.

Postale su spektakularne stvari poput smrti, bolesti, raka, promašenih dijagnoza i “live” oralnog zadovoljavanja unuka Ere Ojdanića, sutra je postala i spektakularna izjava prostitutke koja ga je uživo zadovoljila.

Imam 39 godina i vidim da je trenutno jedino spektakularna potreba ljudi da pišu i čitaju o ovakvim stvarima.

Gde nas to vodi?

U kurac.

Tačnije rečeno, postali smo publika koja u areni gleda borbu gladijatora među sobom ili sa lavovima. Arena su ekrani. Gladijatori su ljudi o kojima čitamo na ekranima. A mi kao publika radimo sledeće: navijamo (lajkujemo), skandiramo (komentarišemo), osuđujemo, predlažemo kako bismo mi, vodimo polemike, vređamo, kidamo gore od čeljusti lava, aplaudiramo, zaprskani smo krvlju.

Užasno.

Svet se ne menja na takvom mestu i na takav način. Doduše, možda nam promena sveta nije ni potrebna, možda je ovo baš ono što smo zaslužili, početak kraja koji ne stiže ko meteor iz vazduha već od nas samih.

Ništa nam ne vredi što pljujemo politiku, ako ulazimo u stranke radi posla,

Ništa nam ne vredi što pljujemo crnu hroniku, ako kupujemo novine da bismo je pročitali,

Ništa nam ne vredi zapažanje da je mnogo gladnih, ako ne pružimo,

Ništa ne vredi saznanje da zavist i pohlepa nisu dobri, ako njima robujemo,

Svaki strah koji ne lečimo, svaka frustracija koje se ne oslobađamo.

Ništa ne vredi borba na mrežama, ako ne počnemo da je sa istim žarom vodimo i van mreža.

Ništa ne vredi što kao sve znaš, ako ništa ne praktikuješ.

Na dnevnom nivou bar tri puta izgubim dah svesna činjenice da smo u kurcu i da više ne znam šta treba da se dogodi da bismo se sebi i drugima vratili.

Možda da nađemo ljude koji ne misle da smo u kurcu i pustimo ih da nam pričaju, pričaju, pričaju… da nam vrate veru i nadu, da nas okuraže, da nas povedu…

… naravno, samo ako  nam ne bude tragično da izađemo iz arene… u šta čisto sumnjam.

Postoji neka bolesna želja da u njoj ostanemo do samouništenja.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije